U rano jutro, krajem januara, uz zid Tehničke škole na Novom Beogradu, stajala je mala sova ušara. Nije se branila ni kad ju je domar škole uzeo i uneo unutra; radoznalo je gledala okupljene okrećući glavu i razgledajući okolinu. Nije htela sama da jede ponuđenu hranu, pa ju je domar Ljubiša nahranio prvi put otvarajući joj kljun i stavljajući u njega sirovo meso.
Osim vidne slabosti i poluotvorenog levog oka na kome nije mogla potpuno da otvori donji kapak, sova nije imala bilo kakve druge spolja vidljive promene koje bi joj mogle ugroziti život – osim promena na koži ispod oka i kljuna, koje su se uskoro same sanirale. Krila joj nisu bila povređena ali nije pokušavala ili mogla da leti.
Posle konsultacije sa stručnjacima Zavoda za zaštitu prirode odlučili smo da je prebacimo u Prihvatilište za divlje životinje u Subotici, u okviru Zoo vrta Palić – gde postoje stručne osobe za brigu o povređenim sovama, pticama grabljivicama i drugim ugroženim vrstama. Hranili smo je u toku dana sirovim pilećim mesom, otvarajuci joj kljun – posle čega je bila mnogo življa, i čak je dva puta pokušala da uzleti, kačila se na zavese i sletala na vrata. Sova je svo vreme bila veoma mirna, hladnokrvno je posmatrala dešavanja oko sebe. Ni jednom nije pokazala strah ili uznemirenje, kao da je među nama bila oduvek. Jedino je burno reagovala kada je videla mačku – nakostrešila se, raširila krila, lupkala kljunom i frktala preteći.
U Suboticu je otputovala te večeri vozom u društvu sa članicom udruženja, Milunom. Delovala je veselo i zdravo a i kapke levog oka je ujutro mogla potpuno da otvori.
Nakon doručka krenula je u novi dom, gde ju je primio Kristijan u Prihvatilište za divlje životinje, a zahvalio nam se na trudu i dr Gabor Mesaroš, biolog Prihvatilišta, dodajući: “Sada je mi preuzimamo”. Posmatraće je pet dana uz eventualni potreban tretman. Imamo jasan osećaj da će sova ubrzo ojačati i da će biti puštena u prirodu, gde joj je i mesto.
A evo šta kaže Udruženje „Josif Pančić“ o ovoj vrsti sova:
Male ušare su po ponašanju neobične ptice grabljivice. Nakon perioda gnežđenja, od oktobra do marta, udružuju se u veća ili manja jata koja često borave na četinarima u neposrednoj blizini ljudi. Ovakva jata na pojedinim mestima opstaju i duže od 50 godina i dobro su poznata lokalnom stanovništu.
Rezultati skorašnjih istraživanja u Srbiji ukazali su da je većina jata smeštena u ljudskim naseljima. Male ušare vole zavetrine pored visokih zgrada, parkove, drvorede i dvorišta privatnih kuća. Više od 80 % sova je nađeno na četinarima (tuja, smrča, jela, crni bor, čempres). Manji broj ovih jata boravi u zabranima, kao i na farmama (ekonomijama). U naseljima sove redovno biraju grupe stabala koje se nalaze uz javne institucije (bolnice, domovi zdravlja, crkve, škole, obdaništa). Moguće je da im neposredna blizina ljudi obezbeđuje mir od predatora.
Na žalost, ljudi ih često bezrazložno progone i uznemiravaju. Kao glavni razlozi nameću se sujeverje i neznanje.
Ispod drveća gde zimi borave tokom dana, mogu se naći gvalice (izbljuvci). Gvalice su ovalni i tamni valjušci koji su sačinjeni od nesvarenih ostataka plena sova (dlaka, kosti, perje). Pored gvalica, ispod drveća može se videti i karakterističan beo, krečnjast izmet.
---------
Već posle par dana, dobili smo informaciju da je sova dobro i puštena je na slobodu nakon čišćenja od parazita. Nije bilo neophodno puštanje na prethodnu lokaciju jer ta vrsta sove je veoma zastupljena širom Vojvodine, i biće joj bolje na mirnijoj i prirodnijoj lokaciji (Palić, malo naselje sa mnogo drveća, okruženo poljoprivrednim površinama gde može da lovi), nego što je to usred Beograda. Ima ih dovoljno i u Beogradu.
**********************************
**********************************
