1. Akcija Benetton: Slep
za patnju životinja- Izveštaj
2. Film: Tajna sramota Australije
3. Alternativa za ''Mulesing''
4. Foto galerija akcije
5. Protestno pismo
6. Reakcije gradjana
Ovo su delovi razgovora koji smo vodili sa veterinarom iz naše zemlje, koji ima iskustva u lečenju ovaca, na temu Mulesinga, povodom akcije ''Benetton:Slep za patnju životinja'' koja će se održati 25.03.2005 u Beogradu :
Želim da, kao veterinar, prokomentarišem tzv."mulesing". Ne razumem takav surovi i naučno-veterinarski neprihvatljiv metod "lečenja" koji to zapravo nije, niti mogu da razumem moje kolege u Australiji koji nisu našli načina da iskorene takvu neprofesionalnu praksu.
1. Kao prvo, postoje efikasni metodi borbe protiv insekata i drugih spoljašnjih i unutrašnjih parazita životinja. Konkretno, kod nas se već decenijama praktikuju kupanje ovaca u insekticidima ( specijalno izgradjeni bazeni sa rastvorom tih supstanci, koje nisu smrtonosne za toplokrvne životinje ali jesu za insekte i akarine - krpelje i šugarce ).
U poslednje vreme se radi jednostavna aplikacija vrlo efikasnih antiparazitika injekciono, pod kožu, što je za životinje manji stres nego samo pojedinačno hvatanje životinja - ali ipak se to mora uraditi radi njihove dobrobiti. Ne vidim razloga da se tako nešto ne radi i u Australiji, pogotovo stoga što pomenuti efikasni preparati deluju i na larve muva, a neki od njih odbijaju odrasle primerke tih insekata. Radi veće efikasnosti, pomenuti postupak lečenja ponavlja se najmanje dva puta godišnje, a u slučaju veće invadiranosti okoline muvama, to se može uraditi i češće - teranjem stada ovaca kroz bazene sa insekticidima, kroz koje životinje plivaju.
Pomenuti "mulesing" nema nikakvog smisla - ne samo zbog mučenja životinja, nego i zbog toga što se time otvara novo mesto napada za larve muva, kao i za bakterije koje izazivaju gnojne procese i mogu izazvati sepsu životinje u krajnjem slučaju.
Informacije iz Australije
2. Farmeri koji gaje ovce, imaju čak po 10 000 životinja na velikim pašnjacima koje poseduju. Po svoj prilici računaju kao veliki trošak ukoliko bi platili veterinare da na odgovarajuci način leče ovce.
Ovde ubacujem moju primedbu da ipak na kraju, kad im je već novac toliko bitan, oni sami lošije prodju: jer onako izmasakrirane ovce mogu oboleti od još gore invazije larvi muva i od infekcija, a na mestima sa kojih je uklonjena koža, vuna više neće rasti.
Dodajem da se i problem velikog troška veterinarskih usluga može rešiti na način koji već postoji na velikim farmama tzv. razvijenih zemalja: veterinari obuče vlasnike kako da sami rade prostije stvari ( kao na primer, obavezne vakcinacije životinja i aplikaciju antiparazitika, bilo spolja, bilo injekciono ), a oni po potrebi kontrolišu te akcije, savetuju vlasnike i leče životinje u komplikovanijim slučajevima.
3. Treći problem je u tome što na tržištu postoji velika potražnja za ovčijom vunom, a Australija je najveći proizvodjač vune. Samim tim je moguće i monopolističko ponašanje Australije na takvom tržištu ...''
Informativni tim ''Sloboda za životinje''
