Gradski vrabac, mužjak. Ženka je više braon boje, bez sivih obraza
(na sledećoj slici).
Srednje i starije generacije sećaju se veselog dživdžanja vrabaca u žbunju za vreme lepih prolećnih i letnjih dana. Na žalost, i ovaj poznati zvuk nestaje iz naših parkova i bašta...
Kod nas postoje dve vrste vrabaca: tzv. gradski i seoski. Mužjak gradskog vrapca ima sive obraze a ženka je više braon boje, dok su mužjaci i ženke seoskog vrapca jdnako obojeni, sa crnom pegom na sivom obrazu.Vrapci izumiru širom Evrope. Biolozima još uvek nisu poznati pravi razlozi za ovu pojavu, ali sasvim sigurno su neke čovekove aktivnosti razlog ove pojave – kao i razlog preusmeravanja ptica iz porodice vrana na lov vrabaca, što se dešava kod nas.
***
Vrapci bi uskoro mogli biti ugrožena ptičja vrsta
Uništenje staništa ptica smanjuje brojnost čak i najuobičajenijih ptičjih vrsta na svetu.
Kao rezultat kontinuiranog gubitka staništa, najuobičajenijim i najbrojnijim pticama na svetu opada brojnost, pokazalo je međunarodno istraživanje organizacije BirdLife International, prenosi BBC.
Prema tim najnovijim podacima 45 posto uobičajenih evropskih ptica gubi na brojnosti populacije, a u Australiji smanjuje se brojnost čak 80 posto ptičjih vrsta.
Autori studije tvrde kako vlade ne čine dovoljno kako bi očuvale bioraznolikost, te će svoje rezultate predstaviti na svojoj svetskoj konferenciji u Argentini.
Činjenica da se broj ptica koje viđamo svakodnevno drastično smanjuje, biologe jako zabrinjava, a za to je krivo uništavanje ptičjih staništa. Retke ptičje vrste takođe nisu u boljem položaju jer njihov broj je isto tako u opadanju. Čak je jedna od 1.226 ptičjih vrsta na svetu na listi ugroženih životinja. Od toga za 190 vrsta prijeti izumiranje.
http://www.javno.com/home/hr/zivot/clanak.php?id=184821
***
Poljski (seoski) vrabac
Ptice predatori preusmerile pažnju na vrapce i istrebljuju ih
"Kada sam pekao lovački zanat kod mog učitelja lova Milutina Milojkovića u Sokobanji, on mi je govorio: 'Ne mrdaj, ne diši i dobro drži kera, a ja ću da se privučem onom golubu grivnašu na 250 metara'. Puzao je kroz strnjiku i krio se, jer tada su ove ptice bile oprezne i retke. Danas imamo pravu ekspanziju, grivnaši maltene sede u saksijama i nose jaja, skoro svako dvorište ima svoj par."
Ovako govori Miroljub Milenković iz Instituta za biološka istraživanja "Dr Siniša Stanković", teriolog, mamalog i stručnjak za zveri, objašnjavajući promenu brojnosti neke populacije.
"Postoje godine kada ih ima više i kada ih ima manje, a brojnost prate i njihovi predatori. Ako je istraživač neiskusan i uleti u period kada ih ima manje, onda može da pomisli da neke vrste više nema ili da je na granici. Na primer, jedan naš poznati istraživač samo jedanput je našao kožicu šarenog tvora i na osnovu toga zaključio da je ova vrsta izuzetno retka i to svoje saznanje je publikovao. A onda je mene poneo put u zapadnu Srbiju i saznao sam da je svaki treći seljak video šarenog tvora, a svaki peti ga je ubio", kaže Milenković.
Nekada od divljih zveri Šumadijom putnici nisu mogli da prođu čitavi. O tim vremenima svedoče ostaci nekad ogromnih hrastovih šuma, koje su bile prirodno stanište za životinje.
"Priroda u Srbiji i dalje je u znatno boljem stanju nego priroda u zapadnim zemljama, iako su oni u odnosu na nas odmakli daleko u regeneraciji flore i faune", kaže dr Milenković i objašnjava na primeru Nemačke, koja je "vratila" svoje šume: "Švarcvald je ponovo zelen."
U Srbiji ima slučajeva da su u ekspanziji vrste koje izvorno ne pripadaju fauni, koje su došle same ili ih je čovek pustio.
"O tome se malo vodi računa, a može da postane pravi problem. Nutrija je dobar primer. Ova južnoamerička vrsta pacova se toliko namnožila uz tok Dunava i Save, da je to postalo alarmantno", kaže dr Milan Paunović iz Prirodnjačkog muzeja.
I šakal, iako se masovno ubija i nije zaštićen, ima dobru brojnost u Srbiji. To je zato što se oportunistički hrani i koristi čovekovu aljkavost i odlaganje đubreta na način kako se to radilo u srednjem veku. (Dodajemo iz razgovora sa Milanom Paunovićem, da se šakali uglavnom hrane na smetlištima i đubrištima, i to veoma često odbačenim svinjskim kožama.)
S druge strane, taj način na koji se odnosimo prema smeću ne odgovara vrapcima, ali odgovara gačcima i vranama, čija ogromna jata opsedaju Beograd. To su ptice oportunisti kojima prija život uz čoveka i koje u naseljenim mestima nalaze dobre uslove za prosperitet svoje populacije.
"Počev od sive vrane preko gačka, svrake, sojke ili kreje, pa do gavrana i čavke, čitava ta plejada se ponaša kao i kobac, kao predator", kaže Milenković i objašnjava:
"Svojim očima sam gledao kada svraka besomučno juri za mladim vrapcima, grabi ih, ubija i odlazi. Isto to radi i sojka. U jednom trenutku sam pomislio da je to kobac koji je takođe stanovnik velikih gradova, on operiše na širokom prostoru, a u Botaničkoj bašti je postojalo i gnezdo. To je ogroman pririsak koji se praktično ne dešava u prirodnom ambijentu, jer i svraka i sojka imaju dovoljno hrane u prirodi, ovde je to u gradu redukovano. Prosto, ptice predatori su preusmerile svoju pažnju na vrapce, tako da i to može da bude razlog redukcije njihovog broja."
Ogromna jata grabljivica grad doživljavaju kao hotel i u svitanje odlaze na polja i velike deponije u potrazi za hranom.
"Nismo ni svesni koliko ima ptica. Samo golubova visokoletača ima na stotine hiljada. Kada je lep dan leti, desetine hiljada golubova leti na visini od oko 1.200 metara, a neka jata su registrovana i na 3.500 metara,a to je opet područje lova sivog sokola", kaže Milenković.
Ali zato mali ruževac, jedna vrsta tetreba, više ne postoji kod nas.
"Najviše je voleo planinske tresetne livade, koje su mu bile glavna mesta za ljubavnu igru i razmnožavanje. Poslednjih 40 godina više nije prisutan u Srbiji", kaže Paunović.
U Srbiji su ugrožene i velike vrste orlova i lešinara. Beli lešinar viđa se samo sporadično. Orao krstaš je nekada naseljavao velika stepska područja u Vojvodini, hranio se tekunicama. Sa njihovim nestankom nestali su i orlovi krstaši i danas u Srbiji postoje samo dva ili tri para.
"Iščezla je i evropska vidra. Kod nas je poslednji put viđena pre 60 godina, ali i u Evropi je veoma retka. Živela je uz široke vlažne zone uz reke i hranila se vodenim glodarima", kaže Milenković.
Vrapci su se povukli u predgrađa i sela
Gradovi su sve manje gostoljubivi za neke životinje, dok su drugima prava oaza. Sve je manje vrabaca, a sve više slepih miševa. Pre 14 godina u Beogradu je otkrivena vrsta slepog miša koji do tada nikad nije viđen u Srbiji.
"Da, dobili smo primerke belorukog slepog mišića, koji pre toga uopšte nije bio poznat kod nas", kaže Paunović i objašnjava:
"Nađeni su u jednom beogradskom stanu na Zelenom vencu. Ušli su kroz otvoren prozor jednog leta i naselili se. Posle toga ta vrsta praktično osvaja Evropu, nadirući sa juga prema severu. Danas su se ovi mediteranski slepi miševi potpuno prilagodili na život uz čoveka, pa koriste uličnu rasvetu koja privlači insekte kao svoje hranilište. Oni tako love bube, imaju obilje hrane i u ekspanziji su."
Vrabac, koji je nekada bio sumbol Beograda, sada je potpuno zamenjen baš tim slepim mišem, koga ima bukvalno svuda. Stare fasade su mu omiljeno sklonište. Samo u beogradu ima 15 vrsta registrovanih slepih miševa. Dalkeko su brojniji od vrabaca, koji su napustili gradove i povukli se u predgrađa i sela.
Vesna Knežević-Ćosić
"Borba" od 27. januara 2009.
-----------------------------------
Ugrožen opstanak vrapca Živka
Maskota Univerzijade uskoro bi mogla da postane retka i ugrožena vrsta u Srbiji, jer vrabaca je sve manje u našim parkovima i izletištima
Turistički simbol Beograda i maskota Univerzijade, vrabac koga organizatori ove sportske manifestacije neslužbeno zovu Živko, nalazi se na crvenoj listi ugroženih ptica u Velikoj Britaniji, a uskoro bi mogao da postane retka i ugrožena vrsta i u Srbiji. Ovih živahnih ptica sve je manje u Beogradu i ostalim većim urbanim sredinama što je i razlog više da se nešto preduzme kako bi se one vratile u naše parkove, dvorišta i izletišta.
Bivši direktor Prirodnjačkog muzeja i naš poznati ornitolog Vojislav Vasić smatra da je izbor vrapca za maskotu Univerzijade pravi trenutak da se nešto preduzme da se ove druželjubive ptice vrate u naše gradove. On predlaže da se ova godina proglasi za godinu zaštite vrapca i da dobije status retke i ugrožene vrste.
Vasićevu tvrdnju da je vrabaca sve manje, ne samo u Srbiji, nego i u drugim zapadnim zemljama Evrope, potvrđuju istraživanja obavljena u Nemačkoj Holandiji, Belgiji, Italiji i Finskoj. Broj vrabaca u nemačkom gradu Hamburgu u poslednjih 30 godina smanjio se za polovinu, a u Briselu u poslednjih 20 godina je opao za 60 odsto. U Zavodu za zaštitu prirode ne rade istraživanja o uzrocima nestanka vrabaca, pošto nemaju dovoljno novca za ove namene. Ali ornitolozi Zavoda upozoravaju na činjenicu da je ugrožen opstanak vrabaca s obzirom na to da je to vrsta ptica koja je veoma zavisna od čoveka.
Stručnjaci upozoravaju da je od 1989. do 2005. godine populacija vrabaca u Francuskoj smanjena za 11 odsto. Uzroke možda treba tražiti u samoj životnoj sredini ovih ptica, koja se poklapa sa čovekovom, smatraju stručnjaci. Vrabac pripada ptičjoj vrsti koja je najviše povezana sa čovekom od koga zavisi, kako po pitanju staništa, tako i po pitanju ishrane. Pravi razlozi nestajanja vrabaca iz gradskih sredina ostaju još nejasni. Naučnici smatraju da bi uzrok mogla biti konkurencija drugih vrsta, pa čak i dejstvo nekih elektromagnetnih i radio talasa. Ono što posebno zabrinjava ornitologe jeste činjenica da opadanje populacije domaćih vrabaca dolazi nakon gotovo potpunog nestanka (između 80 i 95 odsto u periodu od 1970. do 2000) jedne vrste vrabaca koja je nekada takođe bila vrlo rasprostranjena u Evropi.
– Za razliku od ranijih godina kad su vrapci bili gospodari naših parkova, umesto njih to su postale svrake i vrane kojih svake godine ima sve više. A one su „eksperti” da love vrapce naročito kad izleću iz gnezda, da jedu njihova jaja, tako da su im znatno pogoršane šanse za preživljavanje – objašnjava Vasić.
Zbog toga je neophodno što pre postaviti hranilice u koje bi samo vrapci mogli da uđu, preporučuje ovaj ornitolog. On na svom balkonu ima nekoliko hranilica za vrapce i svako jutro uživa u njihovom cvrkutu.
Vasić predlaže da akciju zaštite vrapca pokrene grad Beograd u saradnji da Gradskim zelenilom, Udruženjem ljubitelja ptica i ostalim komunalnim službama. Po njegovim proračunima, to ne bi mnogo koštalo, a značilo bi mnogo za životnu sredinu. Pre svega neophodno je obaviti istraživanje o uzrocima nestajanja vrabaca u Srbiji kao što su to uradile mnoge zemlje, poput Slovenije, Mađarske i Češke. Posle ovog istraživanja u Ljubljani, Pragu i Budimpešti ponovo se čuje cvrkut vrabaca kojih je sada deset puta više nego pre dvadesetak godina kada je ova ptica gotovo iščezla sa pomenutih prostora.
N. Kovačević
[objavljeno: 22/03/2009]
Politika
