Ekologija

Dioksini spadaju u najtoksičnije ekološke zagađivače i visokokancerogene supstance. Najopasniji dioksin (TCDD) naučnici nazivaju najotrovnijim molekulom na planeti. Otrovniji je 11.000 puta od smrtonosnog natrijum-cijanida. Dioksini se raznose vazduhom i talože u vodi i zemljištu. Odatle ulaze u lance ishrane i u tkiva svih živih bića.

Krajem prošle godine mogli smo pročitati sledeću vest:

Nafilovana irska svinjetina

Irska vlada naredila je predstavnicima prehrambene industrije da sa tržišta povuku sve prerađevine od svinjskog mesa domaće proizvodnje, zbog zatrovanosti kancerogenim dioksinom, javile su svetske novinske agencije.

Prema saopštenju irske vlade, testovi su pokazali da je količina dioksina u nekim proizvodima, svinjskom mesu i mesnim prerađevinama, premašio čak 200 puta zdravstveno bezbedni nivo koji je ustanovljen na granici od 80 jedinica. Za tako veliku kontaminaciju dioksinom, prema mišljenju vlade, kriva je zatrovana stočna hrana od jednog dobavljača.

Portparol FSAI Alen O'Rajli je naveo da dioksin u natprosečnim količinama mogu da sadrže ne samo salame i šunke, već i duboko zamrznuti proizvodi u kojima ima svinjskog mesa, kao što je, na primer, pica (vest citirana sa RTS-a). Dioksin je potom nađen i u nekim proizvodima od govedine u Irskoj, ali oni ipak neće biti povučeni iz prodaje.

Kako i kada se pojavio dioksin

Prve količine dioksina proizveo je vlasnik američke kompanije Dow Chemical, koji je 1900. godine pronašao način za izdvajanje slobodnog hlora iz kuhinjske soli. U početku je slobodan hlor smatran za beskoristan i opasan otpad. Ubrzo je pronađen način da se otpad pretvori u koristan proizvod, vezivanjem atoma hlora na ugljovodonike iz nafte, čime je tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka dobijen čitav niz hlorovanih ugljovodonika. Nakon ovih prvih hemikalija pojavili su se mnogi današnji pesticidi, rastvarači, polimeri i druge supstance sa praktičnom primenom.

Dioksini su neželjeni nusprodukti koji nastaju pri upotrebi hlornog gasa za izbeljivanje papira, pri proizvodnji pesticida, antiseptika na bazi hlora, pri proizvodnji PVC plastike i pri spaljivanju otpada koji sadrži hlor.

Dioksin je bio glavni toksični sastojak "narandžastog agensa" ("Agent Orange"), herbicida kojeg su u velikim količinama (42,4 miliona litara) Amerikanci bacali po teritoriji Vijetnama. Narandžasti agens je smesa jednakih količina dva poznata herbicida. Prvi od njih je 1980. zabranjen u SAD jer izaziva deformacije fetusa ljudi i životinja a tokom njegove proizvodnje dioksin ostaje kao nečistoća u herbicidu, a drugi, čije je proizvođačko ime “2,4,5-T” (i koji je još otrovniji od prve komponente) se i dan danas upotrebljava za uništavanje maslačka na travnjacima!

Negativne strane spalionica smeća

Stokholmska konvencija koju je potpisala 151 zemlja, ima za cilj eliminaciju hemikalija koje su najstabilnije i najtoksičnije, uključujući izazivače kancera – dioksine i furane. Konfencija je utvrdila da su svi spaljivači, uključujući i peći u cementarama u kojima se vrši spaljivanje otpada, najveći izvor dioksina, furana i polihlorovanih bifenola (piralen).

Problem otpada je rastući problem u svetu. U EU, dok se količina otpada drastično povećava, novi zakoni nameću strogu restrikciju količine otpada koja se može deponovati. U isto vreme mnogi inceneratori su zatvoreni u proteklih nekoliko godina zbog strožijih zakona o emisiji otrovnih gasova.

Mit o tome da će otpad spaljivanjem nestati doveo je do spaljivanja (inceneracije) kao široko rasprostranjene metode “odlaganja” svih vrsta otpada, uključujući i opasan. Ne samo da ne čine da otpad “nestane”, već spalionice stvaraju još toksičniji otpad koji je opasna pretnja životnoj sredini i zdravlju ljudi. Inceneracija je metod u kojem industrija rasitnjava svoj otpad i rasipa ga u prirodnu okolinu emitovanjem gasova, prljave vode i pepela.

Prema studiji američkog Centra za biologiju prirodnih sistema, emisija dioksina je 8 puta veća iz cementara koje spaljuju otpad. Procenjeno je da spaljivanje 3 t otpada proizvodi 1 t pepela. Pepeo je veoma toksičan i sadrži koncentrovane dioksine i teške metale – olovo, živu, arsen, uran i torijum.

Jednom emitovani u vazduh, dioksini mogu prevaliti velike razdaljine putem vazdušnih ili okeanskih struja što ih čini globalnim zagađivačem. Distribuiraju se u okolinu kao delovi gasova iz inceneratora, taložni pepeo, leteći pepeo i preko uređaja za kontrolu zagađenja. Dodatna (“odbegla” – fugitive) emisija javlja se tokom istovara iz kontejnera u incenerator  itd. Takođe postoji opasnost od katastrofe od požara ili eksplozija.

Odlaganje toksičnog pepela na ekološki prihvatljiv način je problematično i veoma skupo. Ukoliko se njime rukuje adekvatno, problem sa pepelom čini spaljivanje nemoguće skupim za sve sem za najbogatija društva.

Pa ipak, prateći razvoj tehnologije za kontrolu emisije gasova, novi inceneratori se ponovo predlažu nekim evropskim zemljama. Vlade opterećene upravljanjem industrijskog otpada nalaze se na kritičnoj tački. Ili će nastaviti da promovišu spaljivanje ili će podržati razvoj i upotrebu čiste proizvodnje koja eliminiše toksične procese, proizvode i otpad.

Kontinuirano investiranje u spalionice inhibira razvoj prakse smanjivanja otpada, kao i istraživanje i razvoj proizvoda i produkata koji ne koriste toksične materije.

U teoriji, pravilno dizajniran incenerator trebalo bi da jednostavno konvertuje ugljovodonike u ugljen-dioksid i vodu. Praksa ipak pokazuje da čak i najbolji sistemi za spaljivanje proizvode produkte nedovoljnog sagorevanja koji su veoma toksični. Čak i pod najstrožim standardima inceneratori emituju hemikalije koje izmiču spaljivanju kao i novonastale produkti koji imaju na hiljade različitih hemikalija od kojih je samo mala frakcija identifikovana.

Prema studiji američkog Centra za biologiju prirodnih sistema, emisija dioksina je 8 puta veća iz cementara koje spaljuju otpad. Procenjeno je da spaljivanje 3 tone otpada proizvodi 1 tonu pepela. Pepeo je veoma toksičan i sadrži koncentrovane dioksine i teške metale.

Da su spalionice tako „čista” postrojenja, zadržale bi ih razvijene zemlje. U SAD se spalionice otpada po toksičnosti svrstavaju u izuzetno veliku pretnju zdravlju, a američki stručnjaci i javnost zahtevaju njihovo momentalno zatvaranje. Kao argument u prilog tim zahtevima dodaje se i to da je Američka agencija za životnu sredinu proglasila spaljivanje, ne samo medicinskog već i komunalnog otpada, primarnim izvorom dioksina i najvećim izvorom žive i drugih toksičnih supstanci u životnoj sredini.

Na sreću, postoje alternativna rešenja da se problem sa otpadom preokrene na dugoročnoj osnovi. Ovo se prevashodno odnosi na strategiju prevencije, recikliranje i vraćanje u upotrebu. Uprkos ovakvom stavu, i dalje je aktuelan trend za izgradnju ili planiranje spaljivanja...

Japanci kriju činjenice

Kada je u pitanju odnos vlade i javnosti po pitanju opasnog otpada, onda se kao primer može uzeti japanska praksa. Tako, dok smrtonosni toksini truju životnu sredinu, japanska vlada čini sve da izbegne ovu temu. Vlada je uverila građane da su postrojenja za sagorevanje otpada uredno uklopljena u okolinu i da ne predstavljaju pretnju po zdravlje. Ipak, kada je jedno takvo postrojenje počelo sa radom, nivo testosterona kod muškaraca tog regiona drastično je porastao. Analiza kose pokazala je prisustvo arsena, olova i žive u visokim koncentracijama. Više od 400 građana koji žive pored Suginami stanice za transfer otpada prijavilo je zastrašujuće simptome od momenta otvaranja fabrike. Michio Tanahashi, geofizičar, otkrio je da je smrtnost kod dece koja žive u gradovima niz pravac vetra od inceneratora u proseku veća za 40 do 70 procenata. Od 1998 preko 2000 inceneratora je privremeno ili trajno zatvorenu u Japanu.

Ignorišući ovu situaciju, japanska vlada preuveličava propagandu pozivajući se na efikasnu tehnologiju i skreće pažnju javnosti sa stvarnih problema. Japanci veruju da se problemi destrukcije životne sredine mogu rešiti uz pomoć takozvane svemoćne tehnologije i nauke bez referenci prema prirodi. Vladina administracija i industrijski kapitalisti koriste propagandu da stvore iluziju da su svi ekološki problemi rešeni.

Grupa ekologa izjavljuje da Japan traži nova tržišta za svoje inceneratore (spalionice) zbog toga što tržište na domaćem terenu nestaje usled zabrinutosti javnosti zbog nivoa zagađenja.Tekući projekti koji nude spaljivanje otpada Bankoka u 4 inceneratora, finansirana su od strane Japana, svaki sa dnevnim kapacitetom od 1.300 tona. Ova suma će se dati kao zajam Vladi Tajlanda za nabavku spaljivača iz Japana, saopštava Greenpeace. Kao alternativu spaljivanju, Greenpeace se zalaže za intenziviranje recikliranja i jačanje strategije smanjivanja komunalnog otpada. Greenpeace je urgirao kod vlade da proglasi moratorijum na projekte izgradnje novih spalionica i da razvija alternative postojećim.

Ayako Sekine, aktivista Greenpeaca kaže da je ironično da nakon što su zagadile Japan, japanske kompanije za proizvodnju spaljivača koje podržava japanska vlada, sada trguju toksičnim materijama u siromašnijim zemljama kao što je Tajland.
 
Zemlje u razvoju u Aziji zatrpane su ponudama za spalionice. Suočene sa tržištem koje se drastično smanjuje zbog svesti o zagađenju u zapadnim zemljama, kompanije se okreću azijskim zemljama za svoje opasne tehnologije.

Danas se spalionice prodaju pod različitim maskama: kao toplane ili sistemi za dobijanje električne energije.

Takođe, spaljivanjem petrol-koksa u visokim pećima, u okolinu se ispuštaju štetni i otrovni azotni i sumporni oksidi, otrovni teški metali - olovo, živa i arsen, i srednjeradioaktivni uran i torijum koji najvećim delom ostaju u šljaci, ili pak u cementu. Živu, koja je izuzetno otrovna, nikakav uobičajeni filter ne zaustavlja. Radioaktivne supstance su kancerogene. Cementna postrojenja nemaju nikakve filtere koji bi mogli da zaustave ispuštanje tih otrova. Njihovi filteri zaustavljaju samo cementnu prašinu i to ne u celosti.

Među najtoksičnijim veštačkim materijama

Neki naučnici veruju da dioksini spadaju u najtoksičnije hemikalije koje su ljudi napravili. Dioksin je daleko otrovniji od poznatih bojnih otrova, poput iperita, tabuna i sarina!

Jedan gram dioksina sadrzi 14 miliona smrtonosnih doza, a samo 600 grama čistog dioksina koji bi se raspršio po čitavoj teritoriji SAD bi imalo katastrofalne efekte! (izvor:  "Agent Orange" od prof. Tran Xuan Thu-a).

Vreme poluraspada dioksina u prirodi je 9-25 godina a u dubljim slojevima tla 25-100 godina.

Dioksini su nađeni i u tamponima i duvanskom dimu. Ovi otrovi imaju izrazito štetno dejstvo na mozak pa su korišćeni za vreme hladnog rata u Rusiji za indukovanje depresije i samoubistava.

Bezumno trovanje okoline i svih živih bića

Hlorakne su prva bolest koja je bila dovedena u vezu sa izlaganjem dioksinu. Bolest je prvi put opisana 1987. godine kod radnika u proizvodnji pesticida i PCB-a a dioksin nije identifikovan kao uzročnik hlorakni sve do 1960. godine. Bolest se ispoljava kroz pojavu cista i prišteva na koži, slično težem slučaju pubertetskih akni, s tim da se mogu javiti preko celog tela a u goroj varijanti mogu trajati do nekoliko godina.

Dioksini se danas mogu naći svuda u životnoj sredini, a naročito u industrijski razvijenim zemljama. Preko hrane, oni dospevaju i u čoveka. Američka agencija za zaštitu životne sredine (EPA) procenila je da u Americi rutinska ishrana mesom, ribom i mlečnim proizvodima (dioksin se naročito nakuplja u ovim namirnicama jer se lako rastvara u mastima) stvara koncentraciju dioksina od 13 nanograma (milijarditih delova grama) po kilogramu telesne mase potrošača. Deluje sitno i nebitno, ali kad se uzmu u obzir podaci za količine opasne po zdravlje čoveka – u SAD je opasnom dozom proglašeno 0,006 milionitih delova grama(!) - ovo je zaista zastrašujuće.

Iako je zagađenje dioksinom lokalno, njegova distribucija je globalna. Dioksini se ne razlažu lako u vodi, ali se zato dobro razlažu u uljima i mastima. Zbog toga se akumuliraju u lancu ishrane. Pronađeni su svuda: u zemljištu, hrani – naročito u mlečnim proizvodima, mesu sisara i živine, ribama i školjkama. Male količine su nađene u biljkama, vazduhu i vodi. Dioksini iz biljaka se akumuliraju u tkivima životinja i ljudi. Ovaj proces se naziva biomagnifikacija. Poslednje karike lanca ishrane (mesojedi) su najviše ugroženi ovim opasnim toksinom.

Dioksini mogu da izazovu poremećaj rada jetre, jake glavobolje, gubitak telesne mase, akne ili osipe na koži, oštećenje nervnog sistema, leukemiju, poremećaje u razvoju i dr. Takođe mogu da izazovu probleme sa imunim sistemom, hormonima, reproducijom, enzimima i genima.

Osim što izazivaju rak, dioksini uništavaju vitalne funkcije ljudskih i životinjskih reproduktivnih organa, izazivaju sterilnost, oštećenje gena, poremećaje rasta, oštećenje mozga i anomalije kod novorođenčadi i dece. Dioksini se akumuliraju u grudima žena i tokom dojenja se oslobađaju. Dojena deca tako piju majčino mleko maksimalno obogaćeno dioksinima i mogu da budu izložena 10-20 puta većim dozama od odraslih.

Ispitivanja američkih veterana iz vijetnamskog rata, koji su se nalazili na teritoriji prskanoj narandžastim agensom, pokazala su neuobičajeno visok broj dijabetičara. Drugi efekti od visokih doza dioksina u ljudskom telu uključuju oštećenja jetre i imunog sistema, smanjenje nivoa muškog polnog hormona testosterona i broja spermatozoida. U vezi ovog poslednjeg, tokom poslednjih 50 godina zabeležen je, u proseku, 50-procentni pad u proizvodnji spermatozoida kod stanovnika industrijski razvijenih zemalja.

PCB i dioksini su pronaćeni i u tkivima polarnih životinja. Polarni medvedi zbog hormonskog dejstva tih toksina ispoljavaju poremećaje ponašanju (agresivnost), u polnom sazrevanju i reprodukciji.

Naučnici su samo zagrebali po površini nagomilanih loših vesti o dioksinima. U svakom slučaju, nema sumnje da se radi o zapanjujuće višestranom i moćnom otrovu.

Kako da smanjite trovanje dioksinom

Prvo, preventiva je najbitnija – zato nemojte spaljivati smeće, posebno ne plastiku, gume itd. Na pijacama ne uzimajte nove plastične kese i trudite se da za vama ostaje što manje smeća. Smanjite ili izbegnite unošenje životinjskih masnoća, jer one su rezervoar dioksina. Ako koristite mleko u ishrani, uzmite ono sa manjim sadržajem masnoće.
Balansirana ishrana organskom hranom, sa mnogo voća, povrća i žitarica, smanjiće vašu izloženost pojedinačnim izvodima dioksina. Ovo je posebno važno za trudnice i dojenčad, jer su fetusi i sasvim mala deca najizloženiji dejstvu ovih opasnih toksina.
 
Nedavno je dr Edvard Fuđimoto, menadžer zdravstvenog programa bolnice Kasl, u nastupu na američkoj televiziji upozorio je građane da ne zagrevaju hranu u mikrotalasnim pećnicama i u plastičnim posudama - kombinacija masti, plastike i visoke temperature oslobađa dioksine koji dospevaju u hranu a onda i u ćelije: Umesto toga bolje je koristiti posude od vatrostalne keramike i stakla za podgrevanje hrane, izbacite iz upotrebe papirna i pakovanja od stiropora. Celofanska pakovanja takođe otpuštaju otrovne supstance pod dejstvom visoke temperature.

Zdrav život