Neželjeni lekovi u rekama i jezerima
Samo u Nemačkoj se svakoga dana baci nekoliko tona raznih lekova. To znači da su i u reke i jezera dospeli medikamenti koji mogu ozbiljno da naškode biljnom i životinjskom svetu.
Mnogi i ne znaju šta rade kada bace u đubre pilule kojima je, na primer, istekao rok trajanja. Isto tako, mnoge aktivne supstance koje lekovi sadrže, naše telo uopšte ne apsorbuje pa tako one, sa našim izmetom i mokraćom, odlaze u nužnik. Isto je i sa lekovima koji se (masovno) daju domaćim životinjama – oni završavaju na poljima u đubrivu.
Već je dvadesetak godina poznato da se u vodama Nemačke nalaze i supstance kojima tamo nipošto nije mesto: antibiotici, sredstva protiv bolova, za spuštanje krvnog pritiska ili hormonski preparati poput anti-bebi pilula. U nekim gradovima se lekovi mogu naći čak i u vodi iz slavine, na sreću, ipak u gotovo beznačajnim dozama.
Ali od kako su u devedesetim godinama prošlog veka u vodi Berlina pronađeni ostaci leka Clofibrina, sredstva za spuštanje nivoa holesterola u krvi, nemački Ured za zaštitu okoline (UBA) izdao je nalog da se detaljno pregleda, čega to ima u vodama Nemačke. Rezultat je zastrašujući: „Od 192 aktivna sastojka koje smo tražili i koji se nalaze u lekovima, našli smo ih 156“, objašnjava Klaudija Tirbah koja je u Uredu zadužena za dozvolu korišćenja lekova.
Od lekova, u vodama je najlakše pronaći kontrastna sredstava koja se uzimaju pre rendgenskog
snimanja i raznih sastojaka sredstava protiv bolova – njih ima oko jedan mikrogram po litru. Mereno u količini, hormona i hormonalnih preparata ima manje, ali je problem da su oni i u tim količinama mnogo aktivniji nego analgetici.
Od riba ostaju samo ribice
I što je mnogo važnije, dokazano je kako hormonski preparati mogu imati velikog uticaja na okolinu, pre svega na ribe. Naime, ribe nisu odmah mužjaci i ženke: tek vremenom se odredi pol životinje. Nakon prvih sumnji izveden je eksperiment u Kanadi koji je i potvrdio: „Kada se u vodi nađu hormoni, mnogo više riba postaju ženke nego mužjaci“, objašnjava Tirbah. U tom eksperimentu biotop je postao toliko „ekskluzivan klub za žene“ da je čitavoj populaciji riba pretilo istrebljenje.
Kod biljnog sveta, pogotovo tamo gde se polja zasipaju prirodnim đubrivom, mnogo je veća i koncentracija mnogih lekova koji se daju životinjama, pre svega antibiotika. Dokazano je da oni utiču na rast i razvoj biljaka, a lako dospevaju i u podzemne vode - dakle u vodu koju na kraju pijemo, upozorava Tirbah.
Aktivista za zaštitu okoline Sebastijan Šenauer kategorički traži da se konačno mora prekinuti ta praksa zagađivanja okoline. Ne samo da proizvođače lekova nije briga gde će konačno završiti lek koji su proizveli i prodali, nego čak i kada je poznato lekovito sredstvo koje će se brže razgraditi i nestati iz okoline, pitanje je samo troškova, a ne okoline. Zato i od politike traži da uopšte ne dopusti korišćenje lekova ako postoje lekovi sličnog terapijskog svojstva, ali koji manje zagađuju vode. „Zaštita voda mora da bude najviše načelo pri dopuštanju nekog leka za korišćenje“, traži Šenauer.
„Dve od tri pilule završe u cevima“
Zaštitnik okoline ne razume ni zašto je pre nekoliko godina napuštena praksa da su pacijenti obavezni da vrate lekove koje nisu uzeli. „Poznato je da 60 do 70 odsto lekova završe u odvodu ili WC-u.“ Kada bi bili vraćeni u apoteku, onda bi bar bili na odgovarajući način uništeni, a Šenauer traži i granicu količine koja se uopšte daje pacijentima da ih odnesu kući. On je uveren da se propisuje previše lekova sa kojima se onda ljudi i olako ophode.
U nemačkom Uredu za zaštitu okoline pak razmišljaju, da li da gradske vodovode obavežu da postave dodatne sisteme za čišćenje kako bi se sprečilo da lekovi dospeju u pitku vodu. Jer lijekova ima sve više i, pogotovo u područjima metropola, ubrzo bi moglo da postane nužno da se voda sistematski čisti i od medicinskih otpada.
Neko vreme se hemijom u vodama bavi i Evropska komisija. Već postoji spisak sa 33 hemijska jedinjenja koji širom Evropske unije treba kontrolisati i nadzirati, a početkom ove godine predloženo je nadziranje još 15 sastojaka – među njima su po prvi put i tri medicinska sredstva.
U Nemačkoj se na tu inicijativu gleda sa nepoverenjem. Šenauer se boji da će se sve svesti na dodatne zahteve gradskim vodovodima, bez da se promeni odnos prema lekovima i njihovim aktivnim sastojcima. Klaudia Tierbah se pak boji da bi jednog dana mogli da dođemo u dilemu: da li zabraniti neki lek za čovjeka zato jer on previše opterećuje okolinu? Imamo li uopšte pravo na to? Ipak, smatra da je dobro što je problem uopšte uočen i da nešto moramo učiniti sa čišćenjem naših voda. A zabranama se ništa neće postići.
Autori: Dženifer Fracek / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
Da li će biti neophodno dodatno prečišćavanje u vodovodima?
Poreklo teksta i fotografija u samom tekstu: Deutsche Welle
**********************************************************
Skoro svi lekovi ostavljaju nerazgradljive rezidue (ostatke) koji se izlučuju preko creva ili mokraćom, a sve na kraju završava u kanalizaciji. Sve te veštačke materije su veoma opasne za ribe i ostale životinje u kopnenim i morskim vodenim ekosistemima. Kao što je to u ovom tekstu objašnjeno, izazivaju bolesti i remete razvoj živih organizama u vodi.
U tekstu nisu pomenute još neke veoma opasne supstance: kontraceptivni hormoni i veštački zaslađivači. Hormoni za kontracepciju su prisutni u veoma velikoj koncentraciji u priobalnim vodama, naročito duž obala Severne Amerike, gde ih koristi veliki broj žena. Ovi hormoni su pogubni za mužjake riba i onemogućavaju njihov normalan razvoj i razmnožavanje, što je dodatni uzrok (uz komercijalni ribolov i zagađenje vode) masovnog izumiranja riba, koje je uveliko u toku.
Veštački zaslađivači (aspartam, sukraloza i drugi), takođe su veoma skodljivi i za ljude, i za životinje: kancerogeni su i oštećuju celokupan organizam, izazivajući brojne druge poremećaje i bolesti. Aspartam je inače fekalni proizvod (“izmet”) genetski modifikovanih bakterija, a sukraloza (danas popularni proizvod “Splenda”) je otkrivena kada su naučnici pokušavali proizvesti novu vrstu pesticida 1976. godine, i po sastavu je slična veoma škodljivom i nerazgradljivom pesticidu DDT-u, koji je u današnje vreme zabranjen u većini zemalja (a i dalje se nerazgrađen nalazi u prirodi, čak i na Arktiku i u tkivima arktičkih životinja).
Sistemi za prečišćavanje vode svih gradova, kao i za individualna domaćinstva, nemaju opcije za otklanjanje ostataka lekova iz vode, iako su lekovi danas ne samo u širokoj upotrebi, nego se uveliko zloupotrebljavaju i kada nisu potrebni. Farmaceutska industrija nameće sve te lekove i pri tome pokušava da zabrani proizvodnju i upotrebu prirodnih lekovitih preparata (preko političara koji su u stvari njihovi ljudi, i preko zakona koje oni donose na korist ovih korporacija), a sve zbog što većeg profita, a za zdravlje kako ljudi, tako i životinja i o zdravoj životinoj sredini, nije ih briga…
