Biocentričko rešenje
Komentari Pola Votsona, osnivača i predsednika organizacije ''Sea Shepherd'' (''Morski pastiri'')
Da li čovečanstvo ima budućnost?
Mi sada živimo u nečemu što biolozi konzervacionisti nazivaju Holocenskim periodom izumiranja (napomena prevodioca: Holocen je period koji obuhvata približno poslednjih 10.000 godina.). To je šesto masovno izumiranje u poslednjih 439 miliona godina.
Prethodnih pet perioda masovnog izumiranja zbrisalo je između 50 i 95 procenata svih vrsta svaki put. Poslednji je bio pre 65 miliona godina na kraju perioda Jure, kataklizmički događaj koji je istrebio dinosauruse, dominantnu grupu vrsta tog perioda. Evolucija utiče na smanjenje biološke raznovrsnosti kroz specijaciju (napomena prevodioca: specijacija je podela na vrste, tj. razvoj vrsta tokom evolucije) , ali potrebno je najmanje deset miliona godina da se izgradi raznovrsnost vrsta do nivoa koji je postojao do pre perioda izumiranja.
Deset miliona godina pre propasti u doba Jure, svet je bio potpuno drugačiji nego u svetu dinosaurusa. Svet posle Holocenskog perioda izumiranja, ovog u kome sada živimo, biće potpuno promenjen i najverovatnije da će jedna od vrsta koja neće preživeti ovaj period, biti sadašnja dominantna vrsta – ljudska vrsta.
Sa jedne tačke gledišta, Holocenski period izumiranja možemo nazvati ''periodom Holocenskog masovnog samoubistva ljudi''. Nakon svega, mi, Homo sapiens-i, smo poslednji preživeli u liniji hominida (napomena prevodioca: pripadnika familije Hominidae ), grupe koja je već na tom putu neko vreme. Radi poređenja, familija insekata tvrdokrilaca, na primer, ima oko 700.000 vrsta. Mnoge od vrsta tvrdokrilaca će preživeti izumiranje, dok mi nećemo.
Ali realnost ovoga što se sada dešava je da je to rezultat kolektivnog delovanja ljudi. Mi smo nemilosrdni teritorijalni primati čiji je broj daleko premašio globalni kapacitet podnošljivosti za smrtonosne karakteristike ponašanja koje ispoljavamo. Ovo se nije desilo juče zato što smo nedavno postali svesni opasnosti globalnog zagrevanja. To je počelo pre 50.000 godina kada su relativno bezdlaki primati naišli van ekvatorijalne Afrike i počeli istrebljivanje megafaune toga perioda. Primitivni hominidi su bili dobro organizovane, efikasne koljačke horde. Kako su napredovali, mamuti, sabljasti tigrovi, pećinski medvedi, gigantski lenjivci, kamile, konji i nosorozi u celosti, su pali pod njihovim kamenim oruđem i namerno potpaljenim vatrama. Izumiranje svih tih veličanstvenih mega-vrsta se direktno pripisuje delovanju ''primitivnih'' ljudskih lovaca. Izlovljavanje mega-faune pratio je pronalazak poljoprivrede i domestifikacija selektiranih vrsta životinja. Broj pripitomljenih krava, koza, ovaca i svinja je rastao i ogolio ogromne travnate površine. Irigacioni sistem je počeo da truje zemljište. Tada su poljoprivredu sledile industrijske aktivnosti i, na kraju, sagorevanje ogromnih količina fosilnih goriva.
Uzmimo kao primer Australiju. Tamo su živela neverovatna stvorenja i hranila se u divljinama Australije pre više od 50.000 godina. Te vrste su nestale.
One su bile žrtve raširenih vatri koje su potpaljivali prvi ljudski doseljenici, preci danasnjih Aboridžina.Vatre su bile paljene da spale žbunje, ili da pomognu u lovu, ili da očiste zemlju. Iz kojeg god bilo razloga, vatre su pustošile i rezultat je bio masovno izumiranje vrsta, prvenstveno većine veličanstvene mega-faune kontinenta.
Pre nekih 50 milenijuma, ceo ekosistem Australije je bio uništen i transformisan uticajem ljudi. Vatre su uništile izvore hrane za biljojede životinje poput ptice neletačice vrste Genyornis koja je imala oko 90 kilograma. Torbari veličine grizli medveda su bili istrebljeni. Takođe su bile uništene kornjače dvostruko veće od ovih na Galapagosu, kao i zmije i gušteri duži od 7,5 metara. U celini, nekih 85 procenata mega-faune je bilo uklonjeno intervencijom čoveka. Prema istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Koloradu, Australijskog nacionalnog univerziteta i Univerziteta u Vašingtonu, analize organskih materija iz 700 fosilnih ljuski jaja koja su vekovima polagale ptice Genyornis newtoni (Geniornis njutoni, izgovor ) otkriva da su ptice živele usred areala bogatog vegetacijom koja je iznenada postala veoma razređena. Ta razređenost se poklapa sa periodom kolonizacije Australije ljudima iz Indonezije.
''To je bilo sistematsko sagorevanje koje je prouzrokovalo katastrofičan kolaps najvećih životinja.'' To je rekao Giford Miler (Gifford Miller) u intervjuu iz australijskog Nacionalnog univerziteta u Kanberi.
''Rasprostranjene vatre promenile su okolinu tako drastično da su šume zamenile suvim krajolikom sa zakržljalim žbunjem i travom, gde manje životinje koje mogu uspevati na mnogo raznovrsnijoj ishrani mogu preživeti dok je megafauna nestala,'', rekao je on.
''To se moglo desiti bilo gde i u bilo koje vreme: ljudi su deo svakog ekosistema, tako da kada uvedete ljude u ekosistem, oni će ga sigurno promeniti – obično tako brzo da ostali delovi ekosistema nemaju vremena da se prilagode. Rezultat je izumiranje,'' rekao je Miler.
To je bio slučaj sa neprekidnim smanjenjem tokom hiljada godina praćenim ubrzanim silaznim putem ekološke spirale.
Danas, eskalirajuća ljudska populacija je uveliko prevazišla globalni kapacitet podnošljivosti i sada proizvodi ogromne količine čvrstog, tečnog i gasovitog otpada. Biološka raznovrsnost (biodiverzitet) je opasno ugrožena prenaseljenošću ljudima, zagađenošću, poljoprivrednim monokulturama, invazivnim vrstama, takmičenjem između vrsta, uništenjem habitata (životnog prostora), širenjem gradova, zakiseljavanjem okeana, uništavanjem ozona, globalnim zagrevanjem i promenama klime. To je nekontrolisano zahuktavanje voza ekološke propasti.
To je voz koji sa sobom nosi sve vrste ove planete kao nevoljne putnike sa ljudima jer manijakalno umobolni inženjeri ne žele da koriste kočnice.
Poslednji izveštaji iz Međunarodne Unije za konzervaciju Crvene liste prirode (International Union for the Conservation of Nature’s Red List), IUCN – baza podataka za procenu globalnog statusa 1,5 miliona naučno imenovanih vrsta na Zemlji – označava sa velikom sigurnošću da ćemo izgubiti polovinu svih vrsta do 2150. godine.
To je kataklizmičko predviđanje, a pogotovo je strano odsustvo tih informacija u svetskim medijima. Ljudi ne žele da čuju o tome. Mi radije kolektivno odbijamo ekološku realnost. Čuo sam od nekih koji odbijaju takvu istinu, da je izumiranje vrsta prirodno. Da, jeste, ali normalan nivo izumiranja tokom miliona godina je oko jedne vrste godišnje i ispražnjena niša se spremno popunjava drugom vrstom koja počinje specijalizaciju da bi popunila tu nišu.
Ali sada gubimo vrste brže nego što mogu biti zamenjene i odgovarajuće ekološke niše ostaju trajno ispražnjene.
Od 40.168 vrsta koje su naučnici u IUCN procenili, jedna od četiri vrste sisara, jedna od osam vrsta ptica, jedna od tri vrste vodozemaca, jedna od tri vrste četinara i ostale golosemenice su u opasnosti da izumru. Opasnost za ostale klase organizama nisu preciznije alalizirane, ali punih 40 procenata proučenih vrsta na planeti su u opasnosti, uključujući verovatno 51 procenat gmizavaca, 52 procenta insekata i 73 procenta biljaka koje cvetaju.
Izumiranje morskih vrsta se smatra da je čak mnogo opasnije, sa samo 4 procenta preostalih severnih bakalara i ajkulama koje nestaju iz mora stopom od sto miliona primeraka godišnje.
Po najkonzervativnijim merilima – baziranim na zabeleženom nivou izumiranja tokom prošlog veka – trenutno izumiranje je 100 puta brže u poređenju sa normalnim. Harvardski konverzacioni biolog Edvard O. Vilson (Edward O. Wilson) proračunao je da je prava razmera izumiranja pre 100 do 10.000 puta veća nego normalna stopa. Mi gubimo oko 200 vrsta dnevno i zapamtite da je normalna stopa izumiranja jedna vrsta godišnje.
Vilson predviđa da će sadašnji tempo dovesti do izumiranja polovine svih biljnih i životinjskih vrsta do 2100. godine. Trendovi su svuda oko nas u naglom ubrzanju. Naravno, lako je odbaciti ovo i ići za svojim poslovima, što je ignorisanje-je-blaženstvo način razmišljanja. Ali, hoćemo li to raditi ako nam je dijagnostikovana krajnja bolest? Ne, depresivno kao što već ume biti to otkriće, pokušaćemo naći moguće lekove. Tražićemo izlečenje. Pokušaćemo da preživimo.
Planetarni ekosistem je kolektivni živi organizam i funkcioniše veoma slično ljudskom telu. Voda je krv Zemlje. Ona obezbeđuje istu funkciju u telu kao što to čini za planetu. Voda transportuje hranljive materije zemlji i odvodi otpadne materije u more ili, specifičnije, u široka rečna ušća i slane močvare koje funkcionišu kao jetra planete, čisteći vodu od toksina. Voda cirkuliše kroz ekosistem iz mora u oblake, padajući nazad na zemlju i vraćajući se nazad u more. Nju pumpa energija Sunca, srce planete. To je stalno kruženje hranljivih sastojaka i uklanjanje otpada, što održava zemlju plodnom.
Reka je arterija i vena, a potoci i potočići su kapilari. Bacite smeće u reku i vi ćete preseći arteriju, sprečavajući tok hraniva nizvodno i presecate venu sprečavajući odnošenje smeća i čišćenje.
Plankton, biljke, i specijalno šume su pluća planete, uklanjajući ugljen dioksid i proizvodeći kiseonik. Prekomeran ribolov, uništavanje planktona i seča šuma je, literarno rečeno, smanjivanje kapaciteta pluća planete.
Vrste funkcionišu u međuzavisnosti radi razvoja uzajamno korisnih strategija koje čuvaju i jačaju ekosisteme. Svaka uklonjena vrsta oslabljuje sistem i slabi kolektivno telo biosfere.
Ljudi sada rade protiv tog tela u istom smislu kako to radi invazivni virus, rezultujući slabljenjem ekološkog imunog sistema. Virus ubija domaćina i to je tačno ono što mi radimo sa sistemom koji podržava život na našoj planeti. Mi ubijamo našeg domaćina, planetu Zemlju. Jednom sam bio ozbiljno kritikovan zbog opisivanja ljudskih bića kao ''side planete Zemlje''. Ne izvinjavam se zbog te tvrdnje. Naše virusoliko ponašanje može biti krajnje i za našu biosferu, i za nas same. Mi smo istovremeno i patogeni, i vektori (objasnjenje prevodioca: uzročnici bolesti i prenosioci bolesti). Ali mi takođe imamo i kapacitet da budemo anti-virus ako samo možemo prepoznati simptome i uticati na bolest efektivnim merama kontrole.
Džon Mur (John Muir) je jednom napisao da kada izvučete bio koji deo prirode, otkrijete da je on prisno povezan sa svim ostalim delovima prirode. Simptomi su upravo pred našim očima. Nestajanje pčela uzrokuje nestajanje biljaka koje zavise od oprašivanja. Armija mrava podržava 100 poznatih i identifikovanih vrsta od tvrdokrilaca do ptica. Sivi kitovi se vraćaju u meksičke lagune radi hranjenja. Populacije ajkula i velikih riba predatora su smanjene između 65 i 95 procenata u našim okeanima. Čitave vrste riba su u stadijumu brzog kolapsa, specijalno komercijalno vrednovane ribe poput bakalara, divljeg lososa, sabljarke i tune.
Sedamdeset vrsta južnoameričkih žaba su proglašene nestalima u poslednjih dvadeset godina. Hiljade vrsta insekata će nestati u tropskim kišnim šumama a da nisu čak ni pronađene i klasifikovane. Sećam se šetnji duž plaža u vankuverskoj luci pre nekoliko decenija. Svaki prevrnuti kamen uznemirio bi bebe kraba u pokušaju da nađu novu zaštitu. Bio sam fasciniran brojem tankih ljuskara koje sam posmatrao u tim šetnjama. Danas, ne mogu da nađem ni jednu jedinu mladu krabu ispod i jednog kamena na tim plažama. Njih su očistili imigranti iz Vijetnama koji su se spustili kao skakavci na te plaže i opustošili ih. A kritika te eksploatacije odmah izazove optužbe za rasizam.
Danas su rasizam, kulturna prava i prava na eksploataciju prirode zarad komercijalne koristi, oružje korišćeno za odbranu znatne prekomerne eksploatacije vrsta i destrukcije prirodnih habitata. Period izumiranja je brzo napredujući proces. Broj izumrlih vrsta će dostići rastući broj domaćinskih vrsta.
Postoji samo jedan lek, jedan način da zaustavimo rastuću epidemiju izumiranja. Rešenje zahteva izvanredno veliki trud cele ljudske zajednice ali je dostižno. Potrebno je da vratimo ''divljinu'' na planetu. Treba da se ''vratimo u baštu'', kao što se to jednom Džoni Mičel (Joni Mitchell ) poetski izrazio. To je proces koji će zahtevati kompletno preispitivanje ljudske ekonomske i kulturne sisteme i sisteme životnog stila. U okviru konteksta našeg sadašnjeg antropocentričkog stanovišta, rešenje je nemoguće. Ovo će zahtevati kompletnu transformaciju ljudske realnosti. Ali alternative su nezamislive. Dok priznamo problem, bićemo suočeni sa kompletnom transformacijom planete od jednog od diverziteta do uništenih ekosistema, oslabljenih i uništenih masovnim izumiranjem i kolapsom bio-diverziteta.
Pre sto pedeset godina, Henri Dejvid Toro (Henry David Thoreau) je napisao da je u ''divljini očuvanje sveta''.
Mi ne treba da živimo u ljudskim zajednicama koje okružuju uske zaštićene ekosisteme u okviru njih. Ljudske zajednice treba da budu smeštene u populacijski male enklave u okviru povezanih divljih ekosistema. Ni jedna ljudska populacija ne bi trebalo da bude veća od 20.000 ljudi i treba da je odvojena od ostalih zajednica divljim arealima. Komunikacioni sistemi mogu povezivati zajednice.
Drugim rečima, ljudi treba da budu smešteni u parkovima u okviru ekosistema umesto parkova smeštenih u ljudske zajednice. Potrebni su nam prirodni areali planete u kojima ljudi uopšte ne žive i gde su ostale vrste slobodne da se razvijaju bez uticaja ljudi.
Moramo radikalno i pametno da redukujemo ljudsku populaciju od nekoliko milijardi, do jedne milijarde. Moramo eliminisati nacionalizam i postati Zemljani. I kao Zemljani, potrebno nam je da prepoznamo da su ostale vrste koje žive na ovoj planeti takođe braća stanovnici i takođe Zemljani. Ovo je planeta neverovatne raznolikosti životnih oblika; ovo nije planeta jedne vrste kao što mnogi od nas veruju.
Potrebno je da prestanemo sagorevanje fosilnih goriva i da iskoristimo samo vetar, vodu i solarnu energiju sa svim novim generacijama elektrana iz individualnih ili malih jedinica poput vetrenjača, vodenica i solarnih panela.
Transport morem bi trebalo da bude pomoću jedrenjaka. Brze jedrilice su bile najbolji brodovi ikada sagrađeni i dovoljne za naše potrebe. Transport vazduhom bi trebalo da bude laganim malim avionima na solarni pogon ukoliko je neophodno putovanje vazdušnim putem.
Sva hrana treba da bude lokalnog porekla. Ni jedan prehrambeni proizvod nema potrebe da se transportuje stotinama milja do prodavnica. Sav komercijalni ribolov treba da bude ukinut. Ako je lokalnoj zajednici potrebno da se bavi ribolovom, neka to radi individualno i ručno.
Treba da bude usvojena prvenstveno vegetarijanska i veganska ishrana. Treba da eliminišemo stada papkara poput krava i ovaca i da ih zamenimo divljim papkarima poput bizona i karibua i da dozvolimo tim vrstama da zauzmu svoje pravo mesto u prirodi. Treba da obnovimo odnose sa grabljivicama i da u prirodu vratimo vukove i medvede. Potrebni su nam veliki predatori i papkari, ne kao hrana, nego kao čuvari zemlje koja apsorbuje ugljen dioksid i proizvodi kiseonik. Potrebno nam je da živimo sa njima uz obostrano uvažavanje.
Treba da sklonimo i uništimo sve ograde i barijere koje sprečavaju divlje vrste u njihovom kretanju po zemlji. Mi moramo smanjiti populaciju domaćih mačaka i pasa. Sada već domaće mačke pojedu više ribe nego sve svetske foke i pretvorili smo krave u najveće planetarne morske predatore zato što više od jedne polovine ribe uzete iz mora bude pretvoreno u obroke za ishranu domaćih životinja.
Treba da prestanemo da letimo, da vozimo kola, i da jurimo u morskim rekreativnim vozilima. Ako Amiši preživljavaju bez auta, onda možemo i mi ostali.
Mi možemo zadržati tehnologiju ali u okviru konteksta proste poruke Henrija Dejvida Toroa: ''pojednostaviti, pojednostaviti, pojednostaviti''.
Potreban nam je ekonomski sistem koji obezbeđuje svim ljudima edukacione, medicinske, sigurnosne i sisteme podrške bez masovne proizvodnje i ogromnog iskorišćavanja resursa. To može jedino funkcionisati u okviru znatno manje globalne populacije.
Ko treba da ima decu? Samo oni koji su odgovorni i kompletno posvećeni odgovornosti, što je zapravo samo mali procenat ljudi. Biti roditelj treba da bude karijera. Kao što neki žele da budu inženjeri, muzičari ili advokati, ostali sa željom i sa odgovarajućim sposobnostima mogu biti očevi i majke. Škole mogu biti eliminisane ako je profesionalni roditelj takođe i vaspitač svoga deteta.
Pristup roditeljstvu je radikalan, ali ima prednost nad sistemom u kome se očekuje da svi imaju decu u cilju održavanja populacije konzumenata što većom, da bi se točkovi proizvodnje kretali. Ekonomski i politički sistem zavisan od stalnog rasta ne može preživeti ekološke zakone ograničenih resursa.
Ovde je takođe i kompleksnost problema prilagođavanja novom dizajnu koji će nam dozvoliti da preživimo posledice naših ekoloških budalaština iz prošlosti.
Lečenje tela obolelog od kancera zahteva radikalnu i invazivnu terapiju i, shodno tome, lečenje biosfere od ljudskog virusa takođe zahteva radikalan i invezivan pristup.
To neće biti lako ali i to je bolje od alternative.
