U „Beogradskoj hronici“ koja je emitovana 18. oktobra 2011. godine, dr Zoran Mićović, direktor Uprave za veterinu, najavio je mogućnost izmena Zakona o dobrobiti životinja. Ceo prilog odavao je utisak legalizacije eutanazije pasa i mačaka. Mnogi gradjani ne znaju da zapravo nije ni prestala njena primena iako je to bilo naloženo važećim zakonima. Pri tome nije pomenuo jednu veoma važnu činjenicu: da se Zakon o dobrobiti životinja uopšte ne sprovodi širom Srbije još od kada je donet juna 2009. godine!
Odrzan protest - Stop legalizaciji progona pasa!
Prošao je i rok za donošenje pravnih akata koji prizilaze iz ovog zakona. Doneti su samo neki akti koji se takođe ne sprovode. Lokalne samouprave uglavnom primenjuju zastarele Odluke o držanju domaćih životinja koje nisu u skladu sa novim zakonima, ili su donete nove koje su takođe suprotne važećim zakonima.
Zakon ne treba menjati, nego ga striktno sprovoditi i tek tada će se zaista pojaviti očekivani i pre svega trajni rezultati. Trajno smanjenje broja napuštenih pasa može se postići samo istovremenom primenom više mera: obeležavanje svih vlasničkih i nevlasničkih pasa i oporezivanje nesavesnih vlasnika koji odbiju obeležavanje i vakcinaciju svojih pasa (ovo je najvažnija mera!), masovnijom kastracijom i sterilizacijom pasa i mačaka koje su imele mladunce, čime se uveliko smanjuje broj budućih neželjenih i napuštenih životinja (ovu akciju bi trebalo finansijski da podrže lokalne samouprave i država pre nego isplatu milionskih odšteta za lažne ujede, jer bez smanjenja broja pasa i mačaka sve ostale mere su beznačajne i neefikasne), i izgradnjom prihvatilišta u svim opštinama, onako kako je zakonom naloženo ali nije ispunjeno ni u jednoj opštini u Srbiji, ili samo delimično u nekim opštinama.
TV prilog počinje pominjanjem odštetnih zahteva ujedenih građana, a pri tome se uopšte ne pominje činjenica da je najveći broj takvih zahteva lažan i da građani čak sami sebi nanose povrede da bi dobili ne mali iznos za odštetu u okolnostima kada nemaju posla i sigurne izvore prihoda. U opštinama u kojima su sprovedene oštre kontrole svake prijave, prepolovio se broj prijava. Osim toga, najveći broj stvarnih ujeda potiče od vlasničkih pasa a ne od uličnih, i takođe se lažno prikazuju kao ujedi uličnih pasa jer se uglavnom radi o nevakcinisanim vlasničkim psima gde za neobavljenu vakcinaciju i čipovanje vlasnici ne žele da odgovaraju pa za naneseni ujed namerno optužuju ulične pse. Mnogi veterinari mogu lično da posvedoče o ovakvim slučajevima iz svoje prakse.
Pogledajte video - Beogradska hronika: Najava moguće izmene Zakona o dobrobiti životinja
U TV prilogu kažu da „sterilizacijom nisu uspeli smanjiti broj pasa lutalica“, a nisu pomenuli da se taj, najefikasniji način smanjenja broja napuštenih životinja u skoro svim opštinama u Srbiji uopšte ne primenjuje! Ni u jednoj opštini ne postoji organizovana akcija kastracije pasa i mačaka. Pokušano je sprovođenje Strategije za smanjenje broja pasa lutalica u Beogradu, ali još ni jednom nije sprovedena do kraja i u potpunosti. U ostalim opštinama ta mera se sprovodi samo uz pomoć i angažovanje nekih nevladinih organizacija i pojedinaca, ako su u mogućnosti da pomognu.
U lokalnim samoupravama kažu da je Zakon o dobrobiti životinja „previše liberalan“. Kažu da u Srbiji postoji „human odnos prema životinjama“, a uopšte nisu pomenuli da je tako samo na papiru, a u stvarnosti životinje ubijaju na razne surove načine: trovanjem, motkama, vešanjem, ubrizgavanjem raznih otrova (pesticida na primer), kada umiru u agoniji, upucavanjem itd...
Problem napuštenih pasa i mačaka nemoguće je rešiti preko noći i to se ne može sprovesti ubijanjem životinja, jer pristižu nove životinje – novo neželjeno potomstvo nekastriranih i nesterilisanih jedinki, koje i same dospevaju na ulicu, u šume, na njive i drugde kada ih se dotadašnji vlasnici zasite ili kada porastu. Iskustvo iz svih zemalja u kojima više ne postoje napuštene životinje pokazuje da ubijanje daje samo kratkoročne i neefikasne rezultate. Za trajno rešenje ovog problema potrebno je bar pet godina uz sve gore pobrojane mere. Pri tome, tokom prve godine dolazi do manje primetnog smanjenja broja napuštenih životinja, i svake naredne godine sve je očigledniji rezultat. Oko pete godine, ako se brižljivo i striktno sprovode sve mere, ne bi trebalo više da bude pasa na ulicama, niti napuštenih mačaka. Uporedo sa pobrojanim merama, treba raditi edukaciju građana, počev od škola pa do odraslih – preko tribina, medija ili na drugi način.
Sprovođenje i kontrolu obavljanja vakcinacije i obeležavanja vlasničkih pasa trebalo bi da vrše veterinarske stanice uz pomoć veterinarske inspekcije. To su ranije radile bivše državne veterinarske stanice, ali su one skoro sve uništene pogrešnim privatizacijama. Neke su u međuvremenu zatvorene, a većina jedva opstaje. U privatnim veterinarskim stanicama često nemaju vremena da obilaze teren od kuće do kuće, boreći se za sopstvenu egzistenciju.
Odgovornost za vakcinaciju i obeležavanje pasa treba da je na vlasnicima, kao što je bila i pre više decenija, kada veterinari nisu išli po terenu (tada nije bilo dovoljno terenskih vozila), i kada su vlasnici svoje životinje dovodili u veterinarske stanice. Tada su svi bili mnogo savesniji i znatno odgovorniji. Početak i rešenje ovog problema je na vlasnicima životinja – ako se ova važna karika preskoči, onda ceo taj problem ostaje trajno nerešen. U tzv. razvijenim zemljama veterinari ne obilaze teren i ne nagovaraju vlasnike da urade ono na šta ih zakon obavezuje: vlasnici sami znaju šta im je činiti, i to i rade.
Krivicu za nesprovođenje Zakona o dobrobiti životinja uveliko snose i republički veterinarski inspektori koji ne postupaju po prijavama veterinara ili nakon uočenih nepravilnosti i kršenja zakona posle obavljenog uviđaja na terenu. Ako pak i pokušaju da rade svoj posao kako bi trebalo, nastupa sledeća prepreka: sudovi i policija, koji takođe ignorišu postupanje po donetim zakonima kada su životinje u pitanju, potpuno ignorišući činjenicu da postoji direktna veza između nasilja nad životinjama i nasilja nad ljudima.
Lokalne samouprave treba da sarađuju sa nevladinim sektorom i pojedincima koji na primer žele da volontiraju u prihvatilištima, a ne da im, kao što u nekim prihvatilištima (koji su u stvari šinteraji) ne dopuštaju čak ni da uđu, krijući šta zapravo rade sa životinjama, dok u ista ta „prihvatilišta“ masovno donose pse i iz okolnih opština – koji potom netragom nestaju.
Konačno, treba da pružimo primer mladima da je ubijanje – bilo životinja, bilo ljudi – surovo i da nije moralno i etički poželjno. U društvu u kome uveliko narasta svaki oblik nasilja i gube se i poslednji ostaci empatije (saosećanja prema drugim ljudima i ostalim živim bićima), ako takav oblik nasilja podržavaju državne institucije i nadležni pojedinci i čak ga podstiču, kako se možemo nadati boljoj i lepšoj budućnosti i zdravijim pokoljenjima?
Sloboda za životinje
Beograd
