Teror u šumama i poljima

• Pokreni diskusiju
• Postavi pitanje
• Pošalji komentar

"Od ubijanja životinja do ubijanja ljudi samo je jedan korak"
( Lav Tolstoj)

Jako malo ljudi hoće to da prihvati kao istinu ali u Nemačkim šumama je to krvava stvarnost. 320.000 lovaca svake godine ubije više od 5.000.000 divljači. U mnogim slučajevima, pri tom, o brzoj smrti ne može biti ni reči. Mnoge životinje često budu samo ranjene. Čitavih 60% srna ubijenih u Nemačkoj ne ugine odmah. Takozvani, rasprskavajući meci, eksplodiraju odmah, čim dospeju u telo životinje. Iz zjapeće rane na tle ispadaju unutrašnji organi. Na smrt preplašene srne beže. Tako se poneka ranjena životinja saplete o svoja creva, i trčeći, izvlači svoja sopstvena creva iz tela. Krv i iznutrice prestavljaju sigurni trag za smrt, od lova. Cela potera često traje satima i danima, a životinja umire u najužasnijim mukama.

Ali, ne samo lov puškom, već i lov hvatanjem u klopku, prestavlja ništa drugo nego okrutno mučenje životinja. Niko ne može da garantuje da je životinja koja je dospela u klopku, koja joj zadaje smrtni udarac, stvarno odmah i mrtva. Klopke za hvatanje životina su podešene na enormne veličine, te ako u njih bude uhvaćena neka manja ili veća životinja umiraće veoma sporo, u užasnim mukama. To se naročito događa onda, kada na primer, u takvu jednu gvozdenu klopku za kune dospe veverica ili domaća mačka.

Naročito lisice često misle da mogu šapom da izvuku mamac iz klopke. Kad hvataljke škljocnu, one često sebi odgrizu šapu da bi se izvukle. To naročito važi za ženke, koje osećaju odgovornost za svoje mladunce.
Lisice se love tokom čitave godine. To dovodi do toga, da tokom maja i juna bezbroj mladih lisica ugine od gladi, jer je majka lisica koja ih je dojila pala kao žrtva lovaca.
Svake godine u proleće zvone crkvena zvona za Hubertovu misu. Nakon zajedničke hajke postavlja se linija, tj. ubijene zivotinje se prostru u niz. Ispred crkve, popovi i sveštenici blagosiljaju oružje i plen ovih junaka i heroja, pozivajući se pri tom na svetog Huberta zaštitnika lovaca, na šta može da nas podseti sledeći insert iz film o lovu, koji se zove: „ Švedska – snažni mužjaci jeleni kapitalci“, iz serije „Lov širom sveta“. Po predanju, Hubertus je navodno bio strastven lovac. Jednom je on, u lovu, gonio jednog naročito velikog jelena. Ali životinja je zastala i pogledala Hubertusa u oči. U njenim rogovima Hubertus je video jedan zračeći krst i čuo glas koji ga je pitao:“Hubertus, zašto me loviš“. Od tog dana Hubertus je prestao da lovi. Paradoksalno, ali lovci ovaj uzor preobraćanja ni u kom slučaju ne slede, već zloupotrebljavaju sv. Hubertusa kao zaštitnika njihove krvave delatnosti. U religiju zaodeven izgovor za jedan jeziv hobi.

Koliko jeziv pokazaće nam insert iz jednog lovačkog filma „Otvaranje i skidanje kože kod kopitara.“
Prvi hrišćani su lovljenje životinja smatrali nespojivim sa svojom verom. Lovcima je uskraćeno krštavanje i bivali su isključivani iz hrišćanske zajednice. No, tokom vekova, crkva se prilagodila ovoj sklonosti plemićkih vladara. I dan danas, ona tvrdi da životinje nemaju dušu, uskraćujući im time pravo na život. U poslednje vreme se ovaj krvavi hobi sve više kritikuje. Prema sprovedenim ispitivanjima, mnogo više od polovine stanovništva se izjašnjava protiv lova.

„Ukinuti lov! Ukinuti lov! Ukinuti lov!“
„Naši holandski susedi su već dokazali da se može i drugačije; bez lova, ili makar sa jednim veoma radikalnim ograničenjem lova.“

Zaštitnici životinja i protivnici lova počinju da se organizuju u čitavoj Saveznoj republici Nemačkoj. Istoimena inicijativa za ukidanje lova priređuje, na primer, svake prve subote u mesecu demonstracije za ukidanje lova, u Berlinu. Ispred spomen – crkve i Rajhstaga okupi se redovno do 1000 ljudi sa plakatima i transparentima. Šta ove ljude tera na ulicu? Razgovarali smo sa biologom i direktorom studije Kurtom Ajhelom, osnivačem inicijative za ukidanje lova:
„ Lov i ukidanje lova mora da postane centralna politička tema. Moramo prosto da shvatimo da jedna manjina od 0,4% u našim šumama besni poput vandala. Oni pucaju na divlje životinje. Na poslednje ostatke prirode jednostavno pucaju, potpuno nekompetentni ljudi, prema nekakvim planovima koje su sami nacrtali. Sa tim se mora prestati. Moramo uspeti u tome da prirodu i te životinje zaštitimo od takve nasilničke grabeži.
Svake godine u našim šumama život izgubi 5.000.000 životinja. Iza te brojke se zapravo krije jedan ogroman život; jer tih pet miliona životinja ili bude ubijeno iz puške, ili dospeva u odgovarajuće klopke, a jedan deo njih bude samo umlaćen i izubijan. Da li možete da zamislite da samo 60% životinja koje su pogođene iz puške bude zaista mrtvo, i da se danima, nedeljama, u užasnim mukama vuku po poljima i livadama – jer jedan deo njih ne bude uopšte otkriven od potere - i dok tako teško povređene u panici čekaju da budu ustreljene, onda samo jedan deo te istinske patnje bude vidljiv. A to mi ipak ne možemo dopustiti. Mi smo ipak ljudi sa moralnim, etičkim predstavama, i to jednostavno mora da prestane.“

U decembru 2001.g. Kurt Ajhel je u jednom otvorenom pismu zahtevao od ministarke za zaštitu potrošača Renate Kunerst i od ministra za zaštitu čovekove okoline Jurgena Tristina, da ciljeve koji su i deo programa njihove partije – konačno sprovedu u delo.
Političari iz partije zelenih su pre tri godine izglasali jedan dobar dokument o šumama i lovu, koji je gotovo identičan sa zahtevima – ukidanje lova, renaturizacija biotopa itd. Mi zahtevamo samo tih šest predloga; odnosno imamo 6 zahteva. Napravite od toga izborni program, vratite se prvobitnim zahtevima i pomozite prirodi. Ne treba dakle, uopšte sebi nešto da uskratite, već samo da ostvarite ono što ste sami formulisali.

U medijima je ova tema sve češće zastupljena:
„Dakle, dragi gledaoci, još jedan TV doručak. Naravno, tema koja ima jedan aktuelan povod. Naime, prošlog vikenda su u Berlinu demonstrirali protivnici lova“.
„Među tih pet miliona životinja je i 400.000 malih mesoždera. To znači, da su ti mali mesožderi, lisice i drugi, dovoljni da u nacionalnim parkovima stabilizuju ravnotežu; veliki sisari imaju dakle sopstvene strategije za smanjivanje prekomerne populacije. Lovci pak dolaze nasilnički i neprestano menjaju tu ravnotežu, - (kao kad pokretljivu figuru – igračku koja visi na koncima negde presečete i onda se ona sklopi i nikad više ne funkcioniše , šta god da uradite. I to je tako.) Oni stalno dolaze, u šumama ništa ne funkcioniše i to je još jedan razlog ili opravdanje da se lov zabrani.
Lovci dakle, najpre uspostavljaju ekološku neravnotežu, da bi opet morali da je suzbijaju. To potvrđuju i iskustva saradnika nacionalnog parka „Grand Paradizo“ u Italiji, gde je na 27.000 ha na velikoj šumskoj oblasti, od 1922. godine, znači više od 80 godina, lov zabranjen. Razgovarali smo sa tamnošnjim veterinarom Brunom Bazzanom:
„Životinje se ovde još od osnivanja nacionalnog parka više ne love. Od tada, više nikad nismo imali oštećenja šume, ni onda kada smo ovde imali preko 6.000 mužjaka ________. Nikad dakle, nismo morali da regulišemo populaciju ovih životinja na bilo koji način. A cilj lovaca je da broj svojih žrtava konstantno drže na visokom nivou. Lov služi jedino lovcima. Za mene lov nema nijednu drugu funkciju osim uživanja za lovce.
Pitali smo Kurta Ajhela, - šta je to, što lovce tera u šume:
„Kao prvo, njima ne treba odgovarajuća osnova za prehranu u šumi. Drugo, ekološki i biološki nam takođe nisu potrebni. Ono što preostaje, što još jedino preostaje, a to možete pročitati u bilo kojim lovačkim novinama, preostaje samo to, da se dođe do plena, da se donesu trofeji ili – želja za ubijanjem, uživanje u ubijanju.“
To potvrđuje i članak iz lovačkih novina „Jelen“, iz januara 2002.godine.
Lovac i viši savetnik šumske službe – Zibel Arijes pitao je sebe samog i svoje kolege lovce o stvarnim motivima lova:
Franc je građevinski preduzimač i političar. On kaže: „U lovu srećem prave ljude i imam odgovarajuću atmosferu za dobre poslove.
Paul je hirurg i njegov posao je prilično naporan. On kaže: „Lov mi je potreban radi uspostavljanja lične ravnoteže i odmora. Iz prirode crpim mir i snagu. To ide uz moju profesiju.“
Klaus je šumski radnik i provodi svo svoje slobodno vreme u lovu. On svoj lov objašnjava sasvim jednostavno: „Zašto? Ne znam, to mi jednostavno pričinjava zadovoljstvo.“
A autor sam konačno priznaje: „Po mom shvatanju, ja ne poričem nagon za lovom radi uživanja. Ja se izjašnjavam za lov. Jer volja i sposobnost da se uhvati plen su više urođeni.“
Zar na početku 21. veka nije vreme da se savlada ovaj krvavi nagon, koji od stvorenja koja osećaju stvara puke objekte za plen i nemilosrdno ih muči? Konačno, civilizacija je prevazišla i kanibalizam i ropstvo.
„Stalno se govori: čovek je lovac i u prirodi čoveka je da lovi. Da li vi želite da osporite sada čoveku njegovo osnovno pravo na lov?
„Šta znači osnovno pravo na lov? Svega 0,4 % stanovništva se bavi lovom; to znači 99.6 % stanovništva ne lovi. Svi možemo dobro živeti i bez lova, tj., to je jednostavno sada naš zadatak – da preostala područja prirode zaista prepustimo prirodi. Svuda smo se umešali, i možda bi trebalo da uspemo u tome da tu prirodu zaista i sačuvamo. Tome mora doći kraj, iako neki ljudi u našoj zemlji nisu u stanju da izađu na kraj sa tom željom za ubijanjem.
Lovac: „Brišite odavde! Samo brišite. Životinja služi za prehranjivanje naroda.“
Reporter: „Vidim“.
Lovac: „Da. Jedite!“
Reporter: „Ne ja to neću jesti. Sigurno ne.“
Lovac: „Nestani!“
Reporter: „Zašto?“
Lovac: „Zato što treba da odeš. Ovo je sasvim oštro. Samo idi odavde!“
Reporter: „Kakav ste vi uzor svom sinu?“
Lovac: „Idite odavde!“
Reporter: „Od čega su vam krvave ruke?“
Lovac: „Idite u Berlin! Budite sretni što...“

Možemo li sebi da dozvolimo, da te ljude koji tako slabo kontrolišu svoje nagone, jednu naoružanu manjinu, možemo li da ih takve trpimo u svojoj državi? Ja kažem – ne! Lov moramo ukinuti.
Šta ova naoružana manjina inače još čini može se svake nedelje pročitati u novinama: „Lovac puca u jed................. jer misli da vidi divlju svinju i umesto životinje upuca njenog goniča.Da li i mi prolaznici treba da nosimo pancirne košulje radi zaštite od njihovih metaka?“
„Previše alkohola je dovelo 2 lovca do toga da jedan drugog upucaju. Obojica su kasnije pronađeni mrtvi.“
Berlinski „Kurir“ javlja: „Lovac ubio komšijinog sina. Dečak je u zoru vozio kljizaljke“. Ili: „Umesto lisice, lovac ubio gradonačelnika. Žrtva pogođena u lice.“ Ali, nisu ugroženi samo šetači i gradonačelnik; i domaće životinje su ugrožene od lovaca. Godišnje 400.000 mačaka i preko 40.000 pasa strada od lovaca. Svejedno, da li su to domaće ili divlje životinje – ima li čovek pravo da puca na životinju ili da ih lovi u klopke?

I poslednje pitanje gospodine Ajhel: Kada sada odete kući, ako ne bude oraha na vašem tanjiru, kako vi držite do ostalih životinja? Šta ćete jesti? Svinjsko meso? Goveđe pečenje?“

„Ja se ne bih zalagao za životinje i zahtevao etičke i moralne vrednosti ako bih tako nešto činio. Pa samo po sebi je razumljivo, da to moramo da prenesemo i na sve životinje. Pogledajmo šta se dešava u našim štalama sa masovnim uzgojem životinja.. To su vrlo inteligentne životinje i one osećaju i pate. Razume se, da sam se distancirao od ove hrane. Meso životinja se ne sme naći na tanjiru čoveka koji normalno oseća. Potrošač se ovde ispred tezge sa mesom sam može odlučiti; i tako se ja odlučujem za životinje i protiv ubijanja. Odgovara li dostojanstvu čoveka da životinje izlaže mučenju tokom čitavog života ? U štali, ove nenormalno uzgajane životinje, žive stalno u polumraku. Traumatizovane od dosade, odgrizaju jedne drugima uvo ili rep. Čirevi nastaju zato što životinje tokom celog svog života stoje na sopstvenom izmetu, u ovim zarđalim rešetkastim kavezima. Nepodnošljiv smrad amonijaka, koji prosto grize, dovodi do zapaljenja njihovih očiju. Poljoprivrednici podnose ovaj smrad samo nekoliko minuta dnevno. Užasno mučenje za ove, inače vrlo čiste životinje.

Prasiće, stare samo pet nedelja, kastriraju bez prethodnog opijanja. To smeju da rade i laici; nije potreban čak ni veterinar za to.

Na putu od štale do transportera, koji ih vozi na klanje, ove životinje prvi put vide svetlost dana. Nakon života bez kretanja, one ne znaju ni da hodaju kako treba. Naknadno im se pomaže. Elektrošok i udarac. Transport. Tokom ovih višednevnih transporta redovno ugine jedan deo ove, takozvane, žive robe, od iznemoglosti, žeđi, ili jednostavno, od straha. One koje prežive, osetiće električna klešta, koja treba da ih opiju radi klanja.

Mnoge životinje dožive klanje pri punoj svesti. Ako ne budu pogođene kako treba, jer životinja pomeri glavu ili je lobanja isuviše debela - životinja neće biti stvarno opijena.
To što su neke životinje još žive, izgleda da koljačima mnogo ne smeta. Ova životinja je još živa dok joj koljač odseca uvo i nogu. Pokušava da se približi svom mučitelju. Borba sa smrću traje više minuta. Završena je tek pošto životinja iskrvari. Konačno, postoje potrošači, čiji je zadatak da muče i ubijaju životinje. Svako od nas o tome saodlučuje – svojim navikama ishrane – da li će životinje morati da pate na naužasniji način ili će moći da žive.

| Homepage | Vegetarijanstvo | Lov | Kampanje | Ekologija |
| Prava životinja | Vesti | Krzno | Cirkus | Udruženje | Vivisekcija |
| Internet pregled | Forum diskusije | Anketa | Poezija i pesme |
| Linkovi | Razglednice | Misli velikih ljudi | Video kasete |