Jednog dana u veterinarsku stanicu došao je dečak tražeći da kupi “otrov da otruje psa”. U neverici i na ponovljena pitanja o čemu se radi, dete (dečak od desetak godina) je rekao da njihov pas hoće da ujeda, i da žele da ga se reše!
Naravno, dete je izašlo iz stanice bez otrova.
Sledećeg dana došao je njegov otac i pitao kako da ubije kerušu koja izlazi iz dvorišta i napada prolaznike. Ukućane, uključujući i petoro dece, ne dira. Na pitanje zašto ne zatvori dvorište i kerušu, rekao je da ona sada ima 4-5 godina starosti i da nije navikla da bude zatvorena, a na njega reži zato što ju je tukao! Ne može joj prići iz tog razloga, ona beži od njega. (Jasno je kako se on ponaša i prema sopstvenoj deci, kada šalje dete da kupi otrov da bi otrovao psa! Ne sumnjam u to da i njegovu decu “vaspitava” batinama.)
Naravno, i on je praznih ruku izašao iz veterinarske stanice, nezadovoljan, pominjući da psa pustiti (tj. izbaciti napolje!), a ostavio je utisak čoveka koji je u stanju i golim rukama da ubije psa. Inače je vlasnik jedne kafane, i sam sklon alkoholu.
Malo kasnije, isti čovek je opet došao, tražeći da kupi otrov za glodare. Nisam bila naivna, znala sam da je taj otrov namenjen psu, što sam i potvrdila unakrsnim ispitivanjem. Ispratila sam ga rečima da taj otrov neće ubiti psa jer nije bilo drugog načina da ga “otkačim”, ali sam sigurna da je on na neki način naudio psu...
Ovo je vrlo ilustrativan slučaj koji pokazuje kako u Srbiji roditelji od malena vaspitavaju svoju decu. Nasilnici stvaraju nove generacije sklone nasilju... Nebitno je da li je žrtva dete, žena ili životinja – nasilje je već odavno svakodnevica života u Srbiji...
Problem je i to što u seoskim sredinama (naročito muškarci to rade) od pasa prave zveri: ako uopšte imaju neki kontakt sa njima, to je preko batina, i naravno da im takve životinje neće prići i da će ih ujesti ako pokušaju da ih uhvate. Tako podivljali, oni se dalje razmnožavaju, a njihovo potomstvo i oni sami bivaju izbačeni u polja, šume i gradove. Prepušteni sami sebi, formiraju čopore koji u pokušaju da dođu do hrane, napadaju divlje i domaće životinje, pod uticajem davnih lovačkih instikata. Vukovi su inteligentniji nego psi i imaju bogatiji socijalni život. Ne ubijaju više nego što mogu pojesti, što ne važi za pse, koji neumorno uznemiravaju lajanjem i jurenjem za divljim životinjama. Posebnu opasnost predstavljaju za srne kada imaju mlade. Mnoge stradaju od pasa...
Naravno, opet su krivci LJUDI, koji su te pse izbacili kao neželjeni živi otpad, pa oni bivaju prepušteni sami sebi...
***
Pored svega toga, u pokušaju da edukujem ljude o potrebi vakcinacije pasa protiv besnila, naročito u seoskoj sredini, u kojoj ima mnogo lisica koje dolaze u kontakt sa puštenim seoskim psima, nailazim na ogorčene odgovore vlasnika tih pasa da nemaju para da vakcinišu pse (dokle god ima još malo vakcina i čipova koje je dotirala država, vakcinacija i čipovanje su po minimalnoj ceni – kada to nestane, plaćaće se puna, višestruko veća cena...). Posebno burno reaguju pri pominjanju kastracije i sterilizacije, kada čuju koliko to košta (ni veterinarima to nije besplatno, lekovi i konci su preskupi, a i sami moraju od nečega živeti – veterinari se sada bore za goli život, sve je manje posla...).
Zaključak je da je praktično u Srbiji sa takvim mentalitetom ljudi - radije daju novac za duvan i alkohol, nego za vakcinaciju i kastraciju pasa i mačaka, pa čak i za sopstvenu zdraviju ishranu - NEMOGUĆE je trajno rešiti problem napuštenih pasa i mačaka! Da bi se rešio taj, kao i drugi problemi, ljudi se moraju sami promeniti iz korena – ali, sudeći po tome kako uče mlade generacije, biće još gore...
***
Drugi slučaj:
Zvao je jedan lovac za hitnu hiruršku intervenciju. Kaže da su njegovom psu mužjaku drugi psi rascepali testise kada je pobegao od kuće da bi se pario sa jednom kerušom. Nije ga bilo pet dana. Međutim, posle se – na osnovu uviđaja i prema priči i hvalisanju dvojice lokalnih alkoholičara – ispostavilo da su ta dvojica uhvatila psa i sami ga kastrirali (očigledno bez anestezije i nehigijenski, pošto mu je rana jako otekla i zagnojila), i ne samo to – nego su mu isekli sve očnjake i okolne sekutiće! Zatim su se hvalili po selu kako su ga posmatrali (verovatno zatvorili na nekoliko dana) da bi videli “da li će crći”! Teško je zamisliti kako je to bilo i kakav je užas pas preživeo dok su mu to sve radili pri punoj svesti...
Zbog svega ovoga, pozvana je policija na uviđaj i obaveštena veterinarska inspekcija.
Kasnije smo čuli priče koje se šire po selu kako je navodno taj pas išao po dvorištima i lovio živinu i paunove, i da su mu se na ovaj bespoštedan način osvetili.
Međutim, malo vremena pre tog događaja je vođena rasprava u Skupštini Srbije o Zakonu o dobrobiti životinja, kada su pripadnici nekih partija (svi znaju članovi koje partije su najprimitivniji i kakve komentare oni daju!) pričali kako treba pse ne kastrirati, “nego im čupati očnjake jer ujedaju”! Očigledno je da su ti alkoholičari doslovno i u praksi primenili “preporuku” iz skupštine!
Pored svega toga, lovcu-vlasniku tog psa, najžalije je to što on više neće moći da ide u lov jer više nema očnjake! Pre nego što je saznao da su mu očnjaci isečeni, pitao je da li će kastrirani pas i dalje markirati divljač.
Kako god da je, i ovaj slučaj je primer o tome kako životinje ispaštaju zbog ljudskih gluposti! U nemoći i nesposobnosti da razmirice reše jedni sa drugima, oni se svete nevinima - životinjama.
Citiram davno zaboravljene stihove jedne pesme:
Te ljudske kreature
uopšte nisu zdrave:
imaju veliku pamet,
a stalno gluposti prave!
... U stvari... DA LI veliki broj ljudi uopšte ima pameti? Sudeći po velikoj količini gluposti i štete koju pričinjavaju i sebi i drugima, kao i celokupnoj užoj i daljoj sredini, to se ne bi moglo reći...
Nasilno kastrirani pas od strane nestručnih lica, otečena i zagnojena rana, sa ispalim funikulusima (semenim vrpcama).
Isečeni očnjaci i okolni sekutići kod istog psa. Sa druge strane su očnjaci isečeni skoro do desni.
Ima pak i veterinara koji ne odrade dobro hiruršku intervenciju na malim životinjama: ovo je rezultat kastracije maltezera od strane kolege koji nije odradio intervenciju na stručan način. I ovde su ispali funikulusi, koji su otekli i počela je nekroza (odumiranje tkiva), i infekcija rane.
NOVIJE INFORMACIJE: Sada vlasnik ovog psa - lovac - pokušava od one dvojice alkoholičara da izdejstvuje da mu plate troškove operacije psa, i da mu nabave novo štene lovačke rase. Kao i uvek, lovci se rukovode koristoljubljem, a ne ljubavlju prema životinjama...
------------------------------------------------
Situacija u Srbiji – nasilje i diskriminacija
Nije neuobičajeno da ljudi dolaze u poljoprivredne i veterinarske apoteke, u veterinarske stanice i ambulante, pokušavajući da nađu i kupe otrov da bi otrovali pse, mačke i ko zna koje još životinje. Otrovi koji su davno zabranjeni u većini zemalja, u Srbiji se mogu naći i kupiti i preko nelegalnih kanala, švercovani iz zemalja u kojima se još uvek proizvode (i u Srbiji se proizvodi veliki broj opasnih otrova koji ugrožavaju život i zdravlje i ljudi i životinja).
Kao ilustraciju ovih navoda, citiramo prijavu koja nam je stigla preko sajta:
Sinoć je MENI I MOM PSU obećano da ćemo biti upucani. Policiju nisam zvala, poslednji put kad jesam (bio je u pitanju fizički napad), nisu došli. A sve to zato što hranim dva psa koji su na ulici, i trećeg kog je izbacila osoba koja mi je pretila da će me ubiti.
Srbijo, ne čudi se što svi beže... Prete da će otrovati mog psa jer hranim druge pse, da će sipati otrov u park gde šetaju psi I DECA, pa ko se otruje, otruje.
Samo čovek ubija sve oko sebe. Niko drugi.
Mi ni ne znamo razmere takvog psihopatološkog ponašanja, prisutnog u našem društvu, u kome su nasilje i diskriminacija ljudi i životinja i uništavanje životne sredine svakodnevica. Posttraumatski ratni sindrom, needukovanost, nesankcionisanje za nasilje i kršenje zakona, kao i za diskriminaciju i kršenje prava žena, dece, životinja, starijih, invalida, Roma, Jevreja, homoseksualaca, malih verskih zajednica, vegetarijanaca i svih koji su po nečemu drugačiji od većinskog proseka (a koji je davno već duboko ogrezao u teškoj psihopatologiji) – sve to doprinosi sve goroj situaciji u društvu. Pri tome svesniji, manjinski deo društva, pojedinci koji pokušavaju da poboljšaju celokupnu situaciju koja bi donela boljitak za sve – bivaju obeleženi kao zastranjeni, kao verski fanatici, narkomani, ekscentrici, a u težim slušajevima bivaju napadani verbalno i čak fizički, a nisu retka ni ubistva poput onoga kada je naš poznati glumac ubijen od strane skinhedsa jer su mislili da je Rom.
Dakle, predstoji nam dugotrajno i mukotrpno nastojanje i potrebna nam je ogromna volja i energija u pokušajima da celokupno (prilično depresivno) stanje stvari i pogrešna merila vrednosti učinimo pozitivnijim...
Autorka teksta: dr vet. med. Katica Spasić
