Kao veterinar(ka), imam prilike da na terenu vidim različite pseće sudbine. Na žalost, mnogi psi su potpuno zapostavljeni i žive u prljavštini, celog svog života na samo pola metra lanca, ili je lanac zakačen tako visoko, da teško da mogu da legnu... Često nemaju kućicu, ili umesto nje samo izvrnuto metalno bure.
Opravdana je ljutnja zaštitnika životinja koji negoduju kada vide psa vezanog na lancu, međutim, ni život u boksu često nije bolji: u mnogim slučajevima viđala sam pse u malim boksovima jedva većim od njih samih, u sopstvenim izlučevinama i u prljavim boksovima iz kojih ne izlaze, gde se dešava da budu napadnuti brojnim krpeljima (nakupljenim u čitavim grozdovima na ušnim školjkama i drugde po telu) ili leti crvima (larvama muva), koji ih žive proždiru – zbog zamršene i prljave dlake i prljavog boksa... Nisu retki psi u boksovima prema kojima su se ljudi nepravilno ponašali, nisu ih mazili kao male ili su ih tukli, pa su postali toliko agresivni, da je nemoguće ući kod njih u boks. Takvim psima samo bacaju hranu i sipaju vodu sa spoljašnje strane ograde, a dobro održavanje higijene boksa suvišno je i pomenuti, a pogotovo šetanje psa. Obično se u takvim slulajevima radi o većim psima – rotvajlerima, šarplanincima, nemačkim ovčarima i pripadnicima drugih većih rasa.
Na žalost, često pokušaji buđenja savesti kod vlasnika takvih pasa ne dopiru do njihovog mozga, jer da oni imaju ikakav osećaj za patnju drugih bića (uključujući i ljude), ne bi životinje držali u takvim uslovima. Kod takvih ljudi radi se o nedostatku EMPATIJE – saosećanja za druga bića, bilo koje da su vrste.
Tačno je da je za pse najbolje kada su pušteni tj. slobodni, međutim, najčešće su takvi psi u Srbiji zaista slobodni u smislu da idu gde hoće i rade šta hoće, što podrazumeva nekontrolisano parenje, neželjeno potomstvo koje ljudi izbacuju na ulice, u polja, i čak ubijaju tako što ih kao vrlo male bacaju na deponije i u reke... Dvorišta često nisu dovoljno zatvorena i ograđena, ili se neredovno zatvara kapija, a ako je imanje ograđeno, ima pasa koje je nemoguće sprečiti da preskoče ogradu ili se provuku kroz nju. Napolju ih čekaju mnogobrojne opasnosti: povređivanje od strane ljudi (lovci, šinteri, otrovi koje postavljaju ljudi koji mrze životinje, stradanje pod vozilima) ili od drugih pasa (ujedi i tuče). U nekim slučajevima, „ujedljivi“ psi predstavljaju opasnost po ljude koji ulaze u dvorište ili prolaze pored imanja. Nije redak slučaj da psi u velikim seoskim dvorištima budu poludivlji i nemoguće ih je uhvatiti – zato što ih nisu mazili kao male ili su ih tukli, pa sada beže od ljudi. Nepotrebno je pominjati kakvu opasnost takvi psi predstavljaju, zato što nisu vakcinisani protiv besnila a mogu doći u kontakt sa obolelim lisicama, i zato što se nekontrolisano razmnožavaju.
U raspravama šta je za pse bolje najčešće reagujemo po ljudskim kriterijumima, ne uvažavajući same pse i to kako se oni osećaju. U to kako se životinje osećaju, 
najbolje možemo da proniknemo posmatrajući njihovo ponašanje. Tako, u mnogim slučajevima kod pasa trajno zatvorenih u boksovima primetila sam poremećaje ponašanja koji postoje i kod zarobljenih divljih životinja koje se nalaze u malim kavezima zooloških vrtova – besomučno hodanje ili trčanje tamo-amo, sa ili bez odbijanja nogama o ogradu boksa, ili pak skakutanje i vrtenje u krug u boksovima ne mnogo većim od njih samih. Kada pozovete takvu životinju, ona će često i dalje nastaviti sa takvim kretanjem, pokazujući smanjen nivo reagovanja na dešavanja u okolini tj. izvesnu dozu otupelosti. Pri tome nije bitna veličina boksa – takav poremećaj ponašanja pojavljuje se i u majušnim, i u većim boksovima ako pas ne izlazi napolje tokom dugog perioda vremena ili ga uopšte ne puštaju napolje.
Nasuprot tome, ovakav poremećaj ponašanja nisam primetila kod pasa na lancu, osim što nije retkost da agresivnije brane svoju teritoriju od neznanaca i uopšte su agresivniji. Daleko od toga da odobravam držanje pasa na lancu, ali čini se da oni zidove boksa doživljavaju kao veću prepreku koja izaziva jači osećaj zarobljenosti nego kada su na lancu, pri čemu verovatno imaju iluzorni osećaj veće slobode jer okolni svet ne gledaju kroz rešetke. Podrazumeva se da su psi na lancu često depresivni zbog nedostatka slobode, životnih sadržaja i dosade, i nije retkost da su ih "vlasnici" zapustili.
Shodno ovome, postavlja se pitanje šta je bolje za pse koje vlasnici ne mogu da čuvaju puštene u dvorištu (neograđena dvorišta, agresivni psi skloni ujedanju nepoznatih ljudi, psi skloni bežanju od kuće, oni koji napadaju živinu i druge životinje u svom ili tuđim dvorištima itd). Pri tome, često se dešava da vlasnici ne mogu (zbog nedostatka vremena), a neki ne žele da šetaju psa. U takvim slučajevima, možda bi kompromisno rešenje moglo biti da pas bude vezan, ali na dugačkoj razvučenoj žici. Možda je bolje da je takva žica celom svojom dužinom na tlu nego da se nalazi okačena iznad tla, jer jači zvuk trenja nastaje ako je žica okačena. Ovo je iz razloga što postoje (nedokazane) tvrdnje da zvuk trenja žice, koji se preko lanca i ogrlice prenosi na samog psa, smeta psećem sluhu. Psi koji su vezani na razapetoj žici imaju mogućnost znatno većeg kretanja i trčanja ako to žele, i ne pate kao psi na lancu ili u boksovima ukoliko vlasnici ne mogu ili ne žele da ih šetaju.
U članu 57 Zakona o dobrobiti životinja stoji: “Vlasnik, odnosno držalac psa ne sme držati psa stalno vezanog na lancu ili na drugi sličan način vezanog, osim ako je vezan na produženu vodilicu.”
Naravno, šetanje psa je zdravo i za njega i za vas. Ni po zakonu o dobrobiti životinja nije dozvoljeno držati životinje trajno vezane – mora im se omogućiti svakodnevno kretanje.
Dakle, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je za psa bolji ma koji od načina držanja, ukoliko ne znamo sve okolnosti i izgled smeštaja i prostora u kome će pas biti. Svaki slučaj je poseban, i kod udomljavnja pasa treba sve okolnosti uzeti u obzir. Naravno, uvek je bolje da je pas kastriran jer tada nema neželjenog potomstva, mirniji je, manje luta i manje je agresivan – prema drugim psima i prema ljudima.
NAPOMENA: Pojam „kastracija“ (castratio na latinskom) označava uklanjanje polnih žlezda i kod mužjaka, i kod ženki, kod kojih se često hirurški odstranjuju i ostali unutrašnji polni tj. reproduktivni organi. U engleskom jeziku postoje i posebni izrazi za takav postupak kod mužjaka i kod ženki, ali nepravilno je u srpskom jeziku u tom smislu koristiti reč „sterilizacija“ – pošto ona označava metode uklanjanja svih razvojnih oblika mikroorganizama iz neke sredine ili sa neke površine. U medicini se koristi termin „sterilizacija“ za žene, ali upotreba istog termina za ženke životinja nije pravilna, iako je sada raširena u svakodnevnom govoru kod držaoca i zaštitnika životinja.
Evo objašnjenja pojma „kastracija“ sa sajta Vikipedije:
“Kastracija je odstranjivanje testisa kod mužjaka ili jajnika kod ženki, čime gube moć reprodukcije. Kastracija se može primeniti kod ljudi i kod životinja. Kod ljudi, kastracija se može primeniti kao kazna, iz medicinskih ili religioznih razloga, a može se vršiti hirurškim ili hemijskim putem.”
Tekst napisala: dr vet. med. Katica Spasić
