Lov i Ribolov

Išao je napred polako i sigurno s naperenom puškom u ruci. Drveće u šumi nije bilo gusto pa je, iako je kiša rominjala sve vreme, mogao da vidi predeo pred sobom relativno jasno. Nije primećivao ništa, nije se ništa micalo, ništa čulo, sem kapi kiše koje su udarale o požutelo jesenje lišće.

Ovog puta biće njegova, ovog puta će je naći i ustreliti, govorio je u sebi, ovog puta će konačno imati taj trofej, koji toliko želi - srebrnu lisicu.

Grupa lovaca s kojom je tog jutra pošao, otišla je u suprotnom pravcu u potrazi za prepelicama koje su se tamo, u nekom ritu, nalazile u izobilju, dok je on okrenuo na drugu stranu, sam, ne govoreći nikom zašto i zbog čega to čini. Imao je dosta razloga da veruje da ce je naći na ovoj strani, preko brda, na pošumljenoj padini. Obišao je ovo područje pre toga u dva navrata i nekoliko meštana iz obližnjih sela rekli su mu da su je videli, dok je jedna izborana starica sa ožiljkom iznad oka, koja je stanovala u maloj kolibi, tvrdila da ju je videla više puta na proplanku usred šume. Starica je pričala i o svojih devet unučadi koja su živela na različitim stranama sveta, izgledala je trezveno i staloženo, nije se činilo da se varala.

Lovom se bavio aktivno više od dvadeset godina, bio je ponosan na svoje dosadašnje trofeje, nagradjivan više puta, trpezarija u njegovoj kući bila je ukrašena sa nekoliko jelena, srna, veprova, čak s jednim medvedom, ali nju još nije uspeo da ulovi. Jedno mesto na zidu odmah pored glave velikog medveda odredio je za nju i zakleo se da će biti popunjeno. Sada, kada je ustrelio gotovo sve što je mogao, kada je ostvario sve svoje druge lovačke želje, čeznuo je još samo za ovim poslednjim trofejom - srebrnom lisicom. To mu je postala neka vrsta životne preokupacije, fiks ideja, imao je užasnu potrebu da je sretne, ubije je i poseduje. Obišao je mnogo predela, raspitivao se svuda gde je mogao, lovio je po različitim lovištima, no ta višegodišnja potraga nije dala rezultate. Ovog puta, konačno, sve je govorilo da će imati više sreće.

Išao je napred, podne je bilo odavno prošlo, dani su bili kratki, stalo je da se smrkava, a kiša, uporna i dosadna, tome je još više doprinosila. Išao je napred, stazama i van staza, lomeći grane, probijajući se kroz džbunje, gubeći orijentaciju. Ipak, verovao je, nadao se, bio gotovo ubeđen da će mu velika želja biti konačno ostvarena.

Drveće je opet bilo proređeno, tamo u daljini bilo je više svetla, opet se otvarao jedan proplanak. On krete u tom pravcu, stiže na ivicu proplanka i stade. Tamo na drugoj strani, nekih pedesetak koraka dalje, stajala je ona, srebrnasto krzno je svetlucalo u izmaglici, bio je to onaj plen koji je toliko tražio. On pođe lagano desetak koraka napred, no ona ne izmače, ne pobeže. Gledala ga je radoznalo, prijateljski, srdačno, njene oči kao da su mu se smeškale.

On načini još dva koraka i diže pušku. Gledala ga je, gledala ga je, nije mogao da kaže kako, ali tek neko oklevanje, sažaljenje, iznenada se javi u njemu. A onda, on se seti onog praznog mesta na zidu trpezarije i puška opali.

Prišao je bliže da podigne svoj plen i ponese ga sa sobom i onda stade kao ukopan, bez reči, bez daha. Pred njim na zemlji nije ležala srebrna lisica nego smežurana starica, čije je naborano čelo sa ožiljkom pogodio njegov metak.


Rastko Vasić