Eksperimenti

Upotreba životinja u biomedicinskim istraživanjima radi pronalaženja lekova i terapija za lečenje bolesti kod ljudi uvek se shvata kao nužno zlo. Mnogi se slažu da je izazivanje bola i patnje osetljivim bićima sposobnim za osećaje i opažanje, nepravda. Ipak, ti isti ljudi se uglavnom slažu da nije etično dopustiti da bolestan čovjek umre ili pati ako biomedicinsko istraživanje koje upotrebljava životinje može takvu patnju da olakša. Zato je stav - nužno zlo.

Životinje i ljudska bića imaju mnogo toga zajedničkog. Svi sisari imaju pluća, srce, i imunološki sistem. Stoga se u 18. i 19. veku s pravom smatralo da eksperimentima na sisarima ljudi mogu mnogo da nauče o bolestima pluća, srca i bolestima imunološkog sistema.


Pažljivijim posmatranjem vidi se da SAMO ljudi boluju od AIDS-a, kardiovaskularnih bolesti, tako da su ljudi ujedno jedna od malobrojnih živih vrsta koja zbog pušenja može oboleti od raka pluća. Postaje vrlo očigledno da ljudi i nisu toliko slični životinjama kao što se ranije mislilo.

Molekularna biologija je otkrila značajne razlike među vrstama na ćelijskom nivou dajući odgovore na pitanja zašto ljudi reaguju na lekove i pate od bolesti na drugačiji način od životinja. Biologija evolucije objašnjava prisutnost takvih razlika. Te razlike mogu biti ne samo opasne već i pogubne ako se rezultati dobijeni na eksperimentima sprovedenim na životinjama primenjuju u lečenju ljudi.

Visoka tehnologija biomedicinskih istraživanja otkriva pojedinosti koje ispitivanja na životinjskim modelima nikad nisu, niti će moći biti otkrivena. Za dobro čoveka najbolje je napore usmeriti u pravcu tih novih mogućnosti.


Ljudi koji vole životinje često su zaprepašteni i užasnuti kad shvate razmere korišćenja životinja kao 'epruveta s brkovima', te patnjama i bolima koje one podnose. Zgranuti okrutnošću eksperimenata na životinjama mnogi ljudi se tome protive iz čisto etičkih razloga.



Međutim, postoji još jedan razlog koji primorava na zaustavljanje eksperimenata na životinjama: to je izopačena i potpuno pogrešna metoda naučnog istraživanja kojom se uludo troši vreme, novac i prirodni resursi. Dok se ulaganje u ispitivanja na životinjama nastavlja zastrašujućom brzinom, očigledna i razumljiva istina je da upotreba životinja u laboratorijima kao alternativa za ljude, pre odlaže nego što pridonosi napretku medicine. Postoji nekoliko razloga koji govore u prilog toj tvrdnji.


Moderna nauka je došla do nivoa razvoja kad lekari mogu da leče bolesti na ćelijskoj ravni. Molekularne razlike između ljudi i životinja mogu dovesti do brojnih varijacija i u bolestima kojima je svaka od tih vrsta sklona, i u načinima na koje se te bolesti mogu lečiti. I najmanje razlike između ljudi i životinja mogu dovesti do smrtonosnih grešaka kada se podaci prikupljeni na životinjskom modelu primene na ljude. Upotreba životinja kao modela za zemenu za ljude vodi naučnike na krivi put i šteti ljudima. Operacije proverene na jednoj vrsti životinja bile su neuspešne ili čak smrtonosne na drugoj vrsti. Naučnici su u početku verovali da pušenje nije kancerogeno i da holesterol nije povezan s arterosklerozom, a sve zbog rezultata dobijenih tokom eksperimenata na životinjama. Ovo su tek neki od više stotina primera koji pokazuju kako je upotreba životinjskih modela prouzrokovala ljudima štetu.

Životinje i ljudi ponekad slično reaguju. Ali kako možemo da znamo koja će životinja reagovati slično kao čovek?

Uporedite rezultate davanja penicilina i thalidomida ljudima, miševima i kunićima.

Thalidomid na neke kuniće deluje kao što deluje na ljude - uzrokuje kongenitalne malformacije. Penicilin, međutim nije delovao na kuniće kao što deluje na ljude kad ga je Fleming otkrio 1928 godine, što je Fleminga navelo na pogrešan zaključak o delotvornosti penicilina. Lek je završio na polici kao nedelotvoran i tamo ostao celu deceniju. Miševi reaguju isto kao i ljudi na penicilin, ali ne i na thalidomid. Kako dakle možemo unapred da znamo koja će životinja simulirati ljudsku reakciju? Ne znamo!

Životinje i ljudi imaju neke zajedničke sličnosti; svi osećamo bol, imamo mozak i znamo što više volimo. Danas se međutim bolesti i životni procesi proučavaju na onoj ravni koja te vrste deli - na ćelijskoj ravni. Dok životinjska i ljudska vrsta imaju zajedničke neke očigledne sličnosti kao, na primer, činjenicu da svi sisari imaju srce, pluća i imunološki sistem, one se takođe značajno razlikuju fiziološki, metabolički, anatomski, genetski i psihološki. Ljudi su jedini kod kojih se AIDS razvija iz HIV-a, dobijaju rak pluća od pušenja i bolesti srca od ishrane bogate mastima.

Sva živa bića, uključujući ljude, su složena bića s višestrukim sistemom organa koji su u međusobnoj vezi na brojne načine. Kod glodara se stvaraju depoziti masnih kiselina u jetri, dok se kod ljudi ti depoziti stvaraju na krvnim žilama. Različito od ljudi, pacovi nemaju žučni mehur. Mačkama nedostaje enzim koji bi mogao da metaboliše ibuprofen. Sastav cirkulacije kod pasa koji hodaju na četiri noge nije isti kao kod ljudi koji hodaju uspravno. Ovakvo nabrajanje bi se moglo nastaviti u nedogled.


Razlike među raznim sisarima su na mikroskopskoj ravni, a i lekovi deluju na toj ravni. Štaviše, životinje ne mogu rečima da opišu kako se osećaju. Posledica toga je da su mnogi lekovi odobreni za ljudsku upotrebu na osnovu ispitivanja provedenh na životinjama trebali već odavno da budu povučeni s tržišta zbog nuspojava koje nisu otkrivene na životinjama. Te su nuspojave ljude previše često stajale glave.

Članak objavljen u Journal of the American Medical Association (1998.) izveštava o rezultatima ispitavanja prema kojima je četvrti po redu ubica Amerikanaca - štetna posledica izazvana lekovima. Svake godine oko 100.000 smrti i 15% svih prijema u bolnicu izazvano je kobnim reakcijama na lekove, što američko stanovništvo košta godišnje preko 136 milijardi dolara.


Kao zaštitnici životinja mi se protivimo seciranju i eksperimentima na životinjama zbog razloga etičke prirode, verujemo da je moralno pogrešno škoditi jednoj vrsti zbog pretpostavke da to koristi drugoj vrsti. Mi ohrabrujemo ostale u širenju saosećanja na sva bića - ljudska i ona koja to nisu. Proširenje saosećajnog kruga mimo onoga koji uključuje ljudsku vrstu zahteva prekid s tradicionalnim shvatanjem prema kojem životinje postoje zato da bi ih ljudi koristili onako kako to njima odgovara. U svetu u kom je čovek centar svega, ideja o saosećanju, poštovanju i pravednosti prema životinjama često se vidi kao puka sentimentalnost. Konačno, ljudi su uvereni da ne bi mogli bez životinja u ishrani, odevanju, prevozu ili istraživačkim eksperimentima. (?) Na životinje se gleda kao na vrstu resursa, na nešto što je malo više od proizvoda koji su tu da bi naše živote učinili lepšim i udobnijim.

S druge strane, zaštitnici životinja gledaju na životinje kroz širu etičku prizmu, a to podrazumeva puno više od puke sentimentalnosti. Mi smatramo da životinje nisu prirodni resursi ili proizvodi, već ravnopravna vrsta s kojom delimo ovu planetu. Životinje zato zaslužuju naše moralno razmišljanje i prepoznavanje mesta koje one zasluženo imaju u složenoj mreži sveukupnog života.

Obe vrste, ljudska i životinjska, blagoslovljene su čudesnim darovima jedinstvenim za svaku vrstu i svaka od nas ima sebi svojstvene ekološke prostore koji se savršeno uklapaju u svet prirode. Pravo ulaska u saosećajni krug ne može se meriti mentalnim, fizičkim ili emocionalnim sposobnostima. Veliki engleski filozof Jeremy Bentham je svojevremeno napisao, 'Pitanje nije mogu li oni misliti, već mogu li patiti?'

Obzirom da su osećajna bića, što znači da imaju sposobnost da iskuse osećaje I osećanja, životinje uhvaćene u mrežu naučnih istraživanja i fizički i duševno strahovito pate. I one malobrojne 'laboratorijske' životinje koje su pošteđene direktnih fizičkih muka i neugodnosti uvek su podvrgnute samoći, depresiji i strahu. U stvari, najgoru okrutnost koju nanosimo životinjama osuđenim na naučna istraživanja je sam čin oduzimanja njihovog prirodnog prebivališta, ili uzgajajući ih u zarobljeništvu držanjem u neprirodnom ambijentu laboratorijskog kaveza bez ikakve nade u život kakav im je priroda namenila.

Konačno, mi kao društvo imamo izbor. Hoćemo li prema bićima s kojima delimo ovu planetu pokazivati okrutnost i bezosećajnost ili ćemo pokazivati saosećanje, poštovanje i osećaj za pravdu? Kao osobe, mi imamo slobodu takvog izbora. Ta sloboda podrazumeva i moralnu obvezu odgovornih odluka.

Životinje nemaju takav izbor. Zato što ne mogu reći ne, one su u potpunoj bespomoćnosti izložene svemu što naučnik za njih planira, bez obzira koliko takav plan znači patnje ili boli. Životinje ne mogu ni razumeti ni zahtevati svoje pravo na život. Ne mogu tražiti izuzeće od patnji i bola ni ispuniti svoj biološki potencijal. Na ljudima je zato da prepoznaju, priznaju i štite ta prava za njih na isti način kao što imaju moralnu obavezu da štite decu, zaostale u razvoju ili mentalno bolesne.

Već je spomenuto da se stepen razvoja morala našeg društva meri prema načinu na koji se odnosimo prema životinjama. Sprovođenje eksperimenata na životinjama kao institucionalizovani oblik iskorišćavanja je prepreka na putu moralnog napretka. Došlo je vreme da našu sferu etičkog pristupa primenimo na sva živa bića.