Simbol McDonalds-a je svima dobro poznat: dva zlatna luka na crvenoj podlozi mogu se videti u skoro svim zemljama sveta. Međutim, bez obzira na to šta giganti brze hrane žele da vi mislite o njima, McDonalds-u danas predstavlja uništenje kišnih šuma. I to je jedan veoma “Unhappy meal” (nesrećan obrok) za našu planetu.
Kišne šume Amazona mnogi poistovećuju sa netaknutom prirodom u kojoj obitava veliki broj životinjskih vrsta. Međutim, za McDonalds i neke velike trgovace sojom, Amazon predstavlja nešto drugo – jeftinu zemlju i jeftinu radnu snagu. Zemlja je jeftina, jer se dobija pod sumnjivim okolnostima (što je ravno krađi), dok su ljudi koji rade na seči šuma i na farmama Amazona jednostavno rečeno – robovi. Verovatno se pitate kako je ovo moguće? Sledi objašnjenje.
Trgovci sojom ohrabruhu farmere da poseku kišne šume i da zasade soju. Soja se transportuje u Evropu gde se koristi za prehranu životinja (pilića i svinja). Ove životinje se dalje “pretvaraju” u proizvode poput McNuggets-a i raznih sličnih proizvoda koje možete naći u prodavnicama brze hrane (koje se teško mogu nazvati restoranima) i supermarketima.Put od kišnih šuma do “restorana” brze hrane deluje na prvi pogled jednostavno, međutim, otkrivanje suštine, tj. razloga uništavanja kišnih šuma, zahtevalo je jednogodišnju istragu koju su aktivisti organizacije Greenpeace obavili pomoću satelitskih snimaka, praćenja aktivnosti i analize prethodno neobjavljenih vladinih dokumenata.
Gavin Edwards, koordinator kampanje za zaštitu šuma organizacije Greenpeace, izjavio je povodom toga sledeće: “Supermarketi i giganti brze hrane, kao što je McDonalds, moraju biti sigurni da se njihovi proizvodi ni na kakav način ne mogu povezati sa uništavanjem kišnih šuma, porobljavanjem i ugrožavanjem ljudskih prava”.Trgovinu sojom uglavnom kontoliše mali broj trgovaca na veliko: Cargill, Bunge i Archer Daniels Midland (ADM). U Brazilu, ovaj kartel predstavlja neku vrstu banke koja obezbeđuje “usluge” (ukoliko se to može tako nazvati) farmerima. Umesto zajma, oni farmerima daju seme, đubrivo i hervicide u zamenu za soju. Na primer, Bunge je samo tokom 2004. godine Brazilskim farmerima obezbedio seme, đubrivo i herbicide u vrednosti od 1.000.000.000 dolara. Kompanije na ovaj način stiču kontrolu nad velikim delom zemlje koji je nekada bio kišna šuma. Zajedno, ove tri kompanije su odgovorne za oko 60% finansija proizvodnje soje u Brazilu.
Oblast Mato Grosso u Brazilu je najugroženija po pitanju uništavanja šuma – gotovo polovina uništenih šuma u periodu 2003-2004 nalazi(la) se u ovoj oblasti. Guverner oblasti Mato Grosso, Blairo Maggi, lokalno je poznat kao kralj soje – “Soya King”. Njegova kompanija koja se bavi proizvodnjom soje (Grupo Andre Maggi) kontroliše većinski deo proizvodnje soje u toj oblasti. Počev od izbora 2002, kada je izabran za guvernera, uništenje šuma u Mato Grosso oblasti povećano je za 30%.Takođe je primećeno da su neke banke imale udela u uništenju Amazona. Korporacija IFC (International Finance Corporation), kreditno odeljenje banke World Bank, pozajmila je novac kompaniji Grupo Andre Maggi, pogrešno procenivši moguću štetu koju ova kompanija može načiniti životnoj sredini. Mnoge druge banke su takođe pozajmile velike sume novca kompaniji bez prethodno sprovedenog istraživanja o mogućem riziku po životnu sredinu. Na primer, Rabobank, holandska najveća banka orijentisana ka agrikulturi pozajmila je preko 330 miliona dolara kompaniji Grupo Andre Maggi. Rabobank takođe priznaje da nije samostalno obavila procenu rizika, referencirajući se na istraživanja korporacje IFC. Jednostavno rečeno, “restorani” brze hrane, trgovci sojom i velike banke zajedničkim snagama uništavaju kišne šume Amazona.
Dakle, zrno soje putuje oko 7.000km iz Amazona kako bi se eventualno pretvorilo u McNugget. Pri tome se uništavaju šume, biljne i životinjske vrste i porobljavaju ljudi. Međutim, kompanije koje se bave proizvodnjom brze hrane znaju za posledice nastale proizvodnjom soje u Amazonu, ali ne zahtevaju isključenje te soje iz lanca nabavke namirnica. Prijatno!
