Dragi prijatelji i poštovani članovi Udruženja ''Sloboda za životinje'', još jedna dobra vest: ovo je Otvoreno pismo Ministru nauke i životne sredine koje je objavljeno i u web izdanju časopisa NIN. Na dnu članka nalazi se link ka FORUMU NIN-a na kome mozete i vi učestvovati u diksusiji na ovu temu.

Lovačke laži

U otvorenom pismu dr Aleksandru Popoviću ministru nauke i životne sredine ukazuje se na neodrživo varvarstvo lova na divlje životinje

Novija ekološka istraživanja govore ne samo da je lov apsolutno nepotreban već i štetan, a kod nas je njegovo zakonsko odobravanje takođe štetno, zbog:

1. Pojava lovnih afera (poput afere Balkanske ptice, u kojoj je u samo jednom slučaju otkriveno preko 120 000 ubijenih jedinki, od kojih je preko 41 odsto u tovaru bilo sa liste prirodnih retkosti u Vojvodini) sa nesagledivim posledicama za naš eko-sistem. Nažalost, u našoj zemlji je uporedo sa ratnim razaranjima i ekonomskim propadanjem došlo do omasovljenja lova i do njegovog neverovatnog komercijalizovanja. Gotovo se sva lovačka društva kod nas bave lovnim turizmom, hiljade lovaca iz zemalja kod kojih je zakonodavstvo mnogo strože, organizovano dolaze kod nas, čineći prave masakre među životinjskim svetom.

2. Lovni turizam kod nas donosi ogromne i nesagledive štete koje se ne mogu nikako meriti sa deviznim prilivima koje donosi lov. Ove godine oko 100 000 lovaca dobilo je dozvole za lov. Prema gorenavedenoj stavci 1. očigledno je da je taj broj sa dolaskom stranih lovaca i velikom pojavom lovaca bez dozvole znatno povećan. I bez toga, samo po zvaničnim podacima sledi da je kod nas svaki osamdeseti građanin lovac. (Poređenja radi - u Nemačkoj koja ima oko 80 miliona stanovnika, ima 320 000 lovaca, što znači da je svaki 250. građanin lovac.) U svetu se poslednjih godina drastično smanjuje broj lovaca, što pokazuje brzu tendenciju koja vodi ka ukidanju lova kao pojave.

Međutim kod nas u Srbiji, na oko 7 000 000 hektara lovnog područja lovcima je dozvoljeno da po minornim cenama, sa po hiljadu lovačkih patrona po lovcu, ubijaju potpuno nezaštićene i nedužne životinje. Kako se kod nas nije definisala pravna zaštita životinja, za razliku od mnogih zemalja koje tu zaštitu imaju i u Ustavu i u posebnim zakonima, širom su otvorena vrata za istrebljenja poput afere Balkanske ptice. Izuzetno organizovana i jaka lovačka društva čiju zaleđinu čuvaju poluge vlasti, imaju svoju argumentaciju pri čemu se (više nego komično) predstavljaju kao zaštitnici životinja. Svojim jakim vezama onemogućavaju rad malog broja neprofitnih društava koja entuzijazmom i ljubavlju prema životinjama pokušavaju nešto da učine.

3. Italijanska agencija ANSA početkom septembra 2003. g. objavila je da je u luci Bari u jednoj hladnjači pronađeno i uništeno oko pola tone mesa divljači koje je osam lovaca iz provincije Umbrija odstrelilo na drugoj strani Jadrana i pokušalo da prebaci u svoju zemlju. Januara 2004. godine prilikom zaplene oko deset tona zamrznute divljači u Italiji privedeni su jedan italijanski i dva državljanina SCG. Otkrivanje ovakvih afera dešava se tek u inostranstvu gde se to po zakonodavstvu tih zemalja smatra teškim kriminalom. Na primer, grupa od sedmoro ljudi je osuđena u Italiji jer je u tu zemlju prokrijumčarila više od dva miliona ubijenih ptica iz Srbije i tako zaradila više od 10 miliona evra. U Srbiji za to niko nije bio kažnjen!!! Sumnjamo da će iko biti kažnjen i za poslednju aferu 10 000 ubijenih ptica. Ove akcije ekološkog kriminala su posebno intenzivirane 2000. i 2001. godine nakon NATO bombardovanja i početka tranzicije kod nas, kada je došlo do opšteg osiromašenja stanovništva. U tom periodu naglo su osnovane brojne privatne i mešovite (strane-domaće) lovno-turističke agencije. Naša javnost ima pravo da sazna podatke o tome koliko preko 100 000 lovaca ubije životinja godišnje - sigurni smo da je reč o višemilionskim ciframa.

4. U svakom metku je 30 gr olova. Olovo truje kako zemlju tako i vodu (ne pogodi svaki metak žrtvu). Prema knjizi M. Likara “Vodič po zagađivačima prirode” - olovo je veoma otrovno, ono se polako razlaže, a to je veoma značajan doprinos zagađenju. Navodi se nekoliko uticaja uvećane količine olova u krvi: negativan uticaj na zdravlje fetusa trudnica, negativan uticaj na ILj kod dece, anemiju, duševna oštećenja...

5. U mnogim slučajevima prilikom lova odstreljene životinje budu samo ranjene. Postoji podatak da čitavih 60 odsto ubijenih srna ne ugine odmah. Rasprskavajući meci eksplodiraju odmah čim dospeju u telo životinje i ostavljaju velike rane. Potera često traje satima i danima, a životinja umire u najužasnijim mukama. Mislimo da ljudi sa svojim moralnim i etičkim načelima to sebi ne mogu da dozvole - zbog toga smatramo da se s lovom mora prestati.

6. Takođe i lov u kojem se koriste klopke ne predstavlja ništa drugo nego okrutno mučenje životinja. Životinja koja je dospela u klopku često nije odmah i mrtva. Klopke za hvatanje životinja su podešene na velike težine, pa ako u njih bude uhvaćena neka manja ili veća životinja umiraće veoma sporo, u užasnim mukama.

7. Da životinje raspolažu sopstvenim mehanizmom regulacije brojnosti dokazuju i mnogi nacionalni parkovi po svetu. Mali mesožderi, lisice i drugi, dovoljni su da u nacionalnim parkovima stabilizuju ravnotežu; veliki sisari imaju sopstvene strategije za smanjivanje prekomerne populacije. Lovci, naprotiv, nasilno menjaju tu ravnotežu.

8. To potvrđuju i iskustva saradnika nacionalnog parka “Grand paradizo” u Italiji, gde je na 27 000 ha na velikoj šumskoj oblasti, od 1922. godine, znači više od 80 godina, lov zabranjen. Veterinar Bruno Bazanom iz toga parka kaže:

“Životinje se ovde još od osnivanja nacionalnog parka više ne love. Od tada, više nikad nismo imali oštećenja šume. Nikad, dakle, nismo morali da regulišemo populaciju ovih životinja na bilo koji način. A cilj lovaca je da broj svojih žrtava konstantno drže na visokom nivou. Lov služi jedino lovcima. Za mene lov nema nijednu drugu funkciju osim uživanja za lovce.”

9. Istraživanja ekologa kažu da životinje raspolažu sa unutarnjim mehanizmom za regulaciju priraštaja - priraštaj divljači ne reguliše se lovom. Ako preti opasnost od prenaseljenosti, kod životinja se prirodno snizi stepen rađanja. To dokazuju nacionalni parkovi u Evropi gde je lov zabranjen. Primer je i švajcarski kanton Ženeva. I tu je lov zabranjen pa do sada nije zabeležen prekomeran rast divljači. Zanimljivo je da šteta po selima tog kantona nije ništa veća od štete u kantonu Schaffhansen-u, gde je lov dozvoljen.

10. Lovci prirodu zloupotrebljavaju, životinje love i ubijaju a ne štite. Kada oni hrane životinje zimi i brinu o njima onda je to zbog toga da bi ih mogli opet zloupotrebljavati - loviti. Na mnogim fotografijama ponosnih lovaca pored svojih trofeja vidimo da su često ubijene najbolje i najmoćnije životinje koje se ocenjuju poenima prema kojima se i naplaćuju. Dakle, za produžavanje vrste ostaju one slabe životinje koje nisu bile predodređene za tu ulogu. To se nikako ne može označiti kao briga za prirodu, već pre kao svesno uticanje na slabljenje životinjske vrste. Zato je tvrdnja da lov daje doprinos zdravoj i moćnoj populaciji smešna, jer je jasan zaključak da lov vodi protivprirodnoj pogrešnoj selekciji. Najtragičnije je u svemu tome što se čak omogućava da se tako uništavaju retke vrste i najbolji primerci određenih vrsta. Citat opisa “Karađorđeva” jednog od preko 300 lovišta kod nas: “U svojoj lovnoj istoriji lovište Karađorđevo je ostvarilo vrhunske trofejne rezultate kod muflona sa 242 poena - svetskog prvaka, jazavca sa 24 poena - svetskog prvaka, jelena lopatara sa 210 poena, američkog jelena sa 419 poena - jugoslovenskog prvaka, ritskog jelena sa 232 poena i vepra sa 137 poena. Ovi rezultati svrstali su lovište “Karađorđevo” u najbolja lovišta u našoj zemlji.

11. Prikazivanje lova kao kulturnog dobra takođe je velika greška. Pod kulturom može da se smatra samo vrednost duhovnog i umetničkog izražavanja nekog naroda. Ubijanje u milionskim brojevima divljači koja isto kao i ljudi oseća strah pred nasilnom smrću, nemoć pred čovekovim intelektom i tehnikom, bol, koja ima kao i mi snažnu želju za životom i negovanjem mladih - nikako ne može da se nazove kulturnim dobrom.

12. Lov je oduvek kod razvijenih naroda bio tradicija vladajuće elite. To smo mogli posmatrati i u političkim vrhovima SFRJ od Tita pa naniže. Po tom uzoru, lovu se davala posebna potpora i poštovanje. Hoće li se dopustiti i dalje ta krvava zabava i uživanje u ubijanju, koja se groteskno prikazuje kao uspostavljanje ravnoteže u prirodi!?

13. Pozivanje na tradiciju i zaštitu lova takođe je neumesno. Treba samo da se setimo da je nekad i robovlasništvo bilo tradicija, apsolutno raspolaganje životima drugih ljudi samo zato što im je koža drugačije boje. Deo ljudske tradicije bila je i diskriminacija žena, dece, ljudi nižeg socijalnog položaja. Čak je i kanibalizam bio deo ljudske tradicije. Sve to bila je tradicija koju danas osuđujemo!

14. Rečenica Lava Tolstoja - “Od ubijanja životinje do ubijanja čoveka samo je jedan korak” nagoni na razmišljanje. Naši mladi naraštaji rastu u atmosferi kulta smrti, u atmosferi ravnodušnosti prema hladnjačama sa leševima ljudi i masovnim grobnicama. 

Zbog toga zahtevamo i zabranu lova pored pravnog regulisanja položaja životinja i tražimo da sve prednacrte zakona vezane za zaštitu životne sredine, lov, eksperimente na životinjama, njihov masovni uzgoj dostavite i svim udruženjima za zaštitu životinja kako bi učestvovali u javnoj raspravi.

Udruženje za zaštitu i prava životinja

“Sloboda za životinje”

Snežana Milovanović

 Diskutujte o ovom i drugim člancima na eNIN Forumu!