Prava životinja
17.08.2009. - iz "Borbe"

Studija Roberta Smita preporučuje princip po kome se sterilisani psi vraćaju na mesto odakle su pokupljeni jer eliminisanje čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu.

Istanbul ima problem uličnih pasa još iz vremena Vizantije. Retko koji putopisac iz doba Osmanskog carstva je propustio da, uz obavezno divljenje multietničkom, multikonfesionalnom i uopšte multikulturalnom karakteru tadašnjeg Konstantinopolja, pomene ulične pse.

Uprkos bliskoistočnoj izreci koja kaže da je „grad u kome psi ne laju tokom noći mrtav grad" i verovanja da su ulični psi deo pa i sreća grada, razne vlasti su tokom istorije pokušavale da reše ovaj problem.

Najpoznatija epizoda, koja je i dan-danas u svesti svakog stanovnika Istanbula, desila se 1910. godine. Mladoturci, čiji je politički uticaj i preuzimanje administracije tada bio u usponu, odlučili su da reše problem istanbulskih pasa lutalica jednom zauvek.

Svi ulični psi su pohvatani i transportovani na nenaseljeno ostrvo Sivriadu u Mramornom moru. Danima su Istanbulci slušali zavijanje i arlaukanje sirotih životinja koje su se u nedostatku vode i hrane klale između sebe. Ubrzo potom grad je pogođen zemljotresom, što objašnjava zašto je događaj ostao duboko urezan u pamćenje. Samo tri godine kasnije psi su ponovo bili vidljivi na ulicama grada, a pet godina kasnije kao da akcija nikad nije bila ni preduzeta. Do preseljenja u Istanbul godine 2000. nisam razmišljao o psima lutalicama ili, preciznije, o uličnim psima. Jednostavno, gde god da sam živeo taj problem, ako ga je i bilo, nije bio vidljiv. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste da je većina uličnih pasa vakcinisana što je vidljivo po „minđušama" koje im se tom prilikom stavljaju.

S druge strane, vlasti su povremeno pokušavale da se nose s problemom pokretanjem kampanja trovanja. Mnogo kućnih ljubimaca je padalo kao „kolateralna šteta", a da se brojno stanje lutalica nikad nije bitno menjalo.

Činjenica da masovna trovanja nemaju uticaja na populaciju uličnih pasa delovala mi je zbunjujuće dok se, sticajem okolnosti, nisam upoznao sa Robertom Smitom i njegovom studijom o rešavanju problema uličnih pasa u Istanbulu. Naime, sreo sam pet žena koje su upravo osnivale društvo za zaštitu beskućnih životinja. Robert Smit je bio osnivač sličnog godinama aktivnog udruženja, te su ga pozvale da podeli svoja iskustva i savete. On je upravo završio studiju i pokušavao da lobira kod vlasti da krenu u dugotrajno i efikasno rešavanje problema pasa lutalica. Studija je rađena na osnovu iskustava i predloga Svetske zdravstvene organizacije koja se, logično, zbog pitanja besnila često sreće sa problemom uličnih pasa. Princip koji se preporučuje (u svim dokumentima koje spominju problem) svodi se na „vakciniši, steriliši i pusti" (vrati na mesto).

Psi prepušteni sami sebi okupljaju se u teritorijalno organizovane čopore. Eliminisanje jednog, dva, tri ili više čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu, a što su bolji uslovi (više teritorije znači više hrane) psi će se brže razmnožavati.

Pomenuto iskustvo Sivriade, a ono nije jedino takvo (pa ni u Istanbulu), jasno govori o uzaludnosti pokušaja da se problem uličnih pasa reši fizičkom likvidacijom. Da ne govorimo o prostoj računici prema kojoj jedna ženka, u idealnim uslovima, tokom samo šest godina, može biti izvor populacije od 67.000 potomaka.

Princip „vakciniši, steriliši i pusti" dovodi do postepenog pada populacije bez prepuštanja teritorije drugim čoporima. Međutim, mora se sprovoditi konsekventno na celom području grada i kasnije prigradskim naseljima, kako Robert Smit kaže u svojoj studiji, „vojnom sistematičnošću - ulica po ulica". Nažalost, vidljivi rezultati tog pristupa su na dugom štapu (3-5 godina), što program ne čini privlačnim za vlasti sklonije beskorisnim ali vidljivijim akcijama eliminisanja ili sklanjanja uličnih pasa tokom predizborne kampanje i/ili kada žalbe stanovništva postanu nepodnošljive.

Ono što treba razumeti kad je reč o pristupu iz ove studije je da to nije stvar humanosti i/ili ljubavi prema životinjama nego, jednostavno, pitanje efikasnosti i dugoročnosti rešenja.

Ulični psi, a oko tog pitanja se mogu složiti i ljubitelji i mrzitelji pasa, jesu nevolja za grad i bez drastičnih incidenata poput nedavnog u Beogradu sa narodnom poslanicom Jelenom Trivan. Prestravljivanje dece i odraslih, razvlačenje đubreta i rizik koji predstavljaju u saobraćaju sasvim su dovoljni razlozi da bi se problem pokušao trajno rešiti.

Ovaj program bio bi nepotpun bez dela koji se bavi obrazovanjem (ljudske) populacije i podizanjem (ljudske) svesti kako o problemu tako i o rešavanju istog, kao i promocijom modela odgovornog vlasnika kućnih ljubimaca. U svakom slučaju, racionalni entuzijazam Roberta Smita, za razliku od emotivnog entuzijazma pomenute grupe žena, privukao je mene i suprugu da volontiramo za novoosnovano udruženje.

Skoro svaka opština u Istanbulu ima azil za zbrinjavanje uličnih pasa. Svi su prepuni i u onima koje sam video životinje izgledaju neuporedivo jadnije od onih na ulici. Osim kad treba preseći vrpcu na novoizgrđenim, azili su u stvari glavobolja svakog predsednika opštine i zapravo poslednja rupa na svirali. Tako da nije bilo čudno da je pet žena punih entuzijazma uspelo da ubedi predsednika istanbulske opštine Sarijer da im ustupi na staranje opštinski azil. Tako je naše udruženje nastalo. Opština je nastavila da plaća struju, vodu i dva fizička radnika.

U azilu kapaciteta 250 pasa (taj broj pasa je ubrzo dupliran) uvek ima šta da se radi. Moja supruga i ja smo išli uglavnom vikendom na fizikalisanje. Tada bi i dva veterinara dolazila i pro bono sterilisala pse. Obavljali su do pedeset operacija dnevno (šta sam se ja anestesteziranih pasa nanosio!).

Međutim, osnova našeg volontiranja bila je u promociji udruženja. Logo koji sam dizajnirao je štampan na majicama i kapama namenjenim prodaji. Sajt udruženja koji smo vodili supruga i ja, imao solidnu posećenost s obzirom na temu i neki kučići su usvojeni preko njega, a neki i pronađeni (kroz rubriku izgubljeni ljubimci).

Jedna od akcija koje smo pokrenuli bila je „Yüz dost yüz", mala igra reči na turskom koja znači „sto prijateljskih lica". Klasična „selebriti kampanja": fotografisali smo poznate ličnosti iz kulture i estrade u majicama udruženja i, zajedno sa njihovim porukama podrške, objavljivali te fotografije na sajtu. Udruženje je organizovalo posete školske dece azilu, a i gostovalo je po školama. No, bez obzira na sav entuzijazam i brojnost dobrovoljaca i udruženja, problem pasa lutalica će ostati dok se vlasti ne odluče da ga reše kako valja.

BOJAN BUDIMAC, BODRUM, TURSKA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Com Content 590 48
Pismo predsedniku Tadiću povodom Zakona o dobrobiti životinja... Zakon o dobrobiti životinja usvojen je na sednici Narodne Skupštine 29. maja. Nadležni odbori nisu razmatrali predloge Udruženja Sloboda za životinje za poboljšanje teksta Zakona. Još jedino predsednik Republike Srbije može da utiče da se Zakon, zbog krupnih nedostataka, vrati u skupštinsku proceduru. Udruženje mu je poslalo molbu da to učini! Amandmani na Zakon o dobrobiti životinja >>Zakon o dobrobiti životinja - osnovni tekst >> Dragi gospodine Predsedniče, Naro...
Com Content 1577 48
Beograd - nema dela grada gde nije otrovan pas... Gotovo da ne postoji deo grada u kome se nije desilo da neki pas nastrada od kreozana. Građani takav slučaj moraju odmah da prijave policiji, jer je kreozan jak kontaktni otrov koji može da ugrozi decu i ljude - kaže za „24 sata" Vladimir Terzin, pomoćnik sekretara za komunalne poslove. U parku u centru grada nedavno je kreozanom otrovan pas, a u MUP kažu da su od početka godine prijavljena tri takva slučaja. Neće se zaboraviti ni slučaj keruše Mile, što sve ukazuje na to da uprkos za...
Com Content 113 48
Veliki duhovi svog vremena o jedenju mesa (8. deo)... Nikola Tesla (1856-1943), fizičar i elektrotehničar:''Mnoge rase, koje skoro isključivo žive od povrća, pokazuju izvanredno stanje tela i snagu.''Isak Baševis Singer (1904-1991), jeverjsko - američki pisac; Nobelova nagrada 1978:''Često se kaže da su ljudi navodno oduvek jeli meso, kao da je to nekoopravdanje da se to i dalje čini. Shodno toj logici ne bismo smeli dapokušamo ni da sprečavamo ljude da ubijaju druge ljude, jer je i tooduvek činjeno.''Leonard Nelson , (*1927), nemački filozof:''Naj...
Com Content 1539 48
Lov mu došao glave... Ljubiša M. (34) iz sela Cikot, kod Rekovca, ubijen je sinoć, oko 20 sati, u lovu, a zbog ubistva uhapšen Dejan J. (35) iz Kragujevca. Kako je saopštila je Policijska uprava u Jagodini, Dejanu J. je određena mera policijskog zadržavanja do 48 sati zbog sumnje da je izvršio teško krivično delo protiv opšte sigurnosti, posle koje će, uz krivičnu prijavu biti priveden istražnom sudiji Višeg suda u Jagodini.   Objavljeno: 09. maj 2010 | Originalna vest: Mondo | Izvor: Tanjug Ljubiša M...
Com Content 460 48
Nađeno lane sa šest nogu... Lane ima dve karlice i dva repa od kojih su veterinari amputirali jedan jer su ga povredili psi. Ovakva vrsta anomalije javlja se kod sijamskih blizanaca koji su delom tela srasli i jedan od njih se nije razvio.U SAD je nađeno lane sa šest nogu kada su dvoje ljudi krenuli u šetnju sa svoja dva psa, koji su napali lane nakon što su ga razdvojili od majke. Lane ima dve karlice i dva repa od kojih su veterinari amputirali jedan jer su ga povredili psi. Ovakva vrsta anomalije javlja se kod sijamski...

Najčitaniji tekstovi

Novi tekstovi

Svi tekstovi u rubrici

Sponzor BeGeVege festivala

Magazin Eva i ja

Foto Galerije

Časopis Udruženja

szz casopis6 7 thumb

szz casopis4 5 thumb

szz casopis2 3 thumb

szz casopis01 thumb

SZZ @ Facebook

PRIJATELJI SAJTA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Pismo predsedniku Tadiću povodom Zakona o dobrobiti životinja

Detaljnije »