Jutros je kuja pri štali,
gde rogoz se zlati
pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.
I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nežna;
od trbuha njene topline
voda se topila snežna.
A uveče, kao i vazda,
kad koke na legala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.
Trčati snegom je stala
sledeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.
A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mesec na putu kasnu
sakri se iza huma.
I tiho, kao kad s brega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvezde sred snega
kotrljahu oči se pseće.
