Misli velikih ljudi

Vecna TreblinkaVečna Treblinka - Predgovor srpskom izdanju od prevodioca knjige

 

Čarls Paterson, autor ove knjige koja podstiče na razmišljanje o najdubljim korenima ljudskih postupaka, u prvim poglavljima kreće od samih početaka ljudske civilizacije, dok su naši preci živeli od onoga što su našli u prirodi. U to vreme preživljavanje se sastojalo u borbi za goli život pomoću prirodnih mogućnosti koje su rezultat fizioloških ograničenja.

U periodu robovlasništva, ljudi su način na koji su podjarmljivali životinje preneli na ljude: najpre na robove, pa na celu polovinu čovečanstva – na žene, zatim na druge rase i nacije. Tokom dalje istorije, životinjski nazivi i tretman povezani su sa onim članovima društva, nacijama i rasama koje su smatrane nižima od pojedinaca i grupacija koje su sebi dale za pravo da odlučuju o tome kolika prava (uključujući i pravo na život) imaju oni postavljeni na niže evolutivne lestvice na osnovu proizvoljnih parametara.
Sve je to u davnoj prošlosti počelo od odnosa prema životinjama i od „prava“ fizički jačega nad slabijima, pri čemu se fizička slabost neosnovano prenosi i na intelektualne i emotivne karakteristike, koje se kod onih nad kojima se vlada smatraju niže razvijenima nego kod klase koja vlada, tj. tlačitelja. Čak se i naučne činjenice i crkvene dogme iskrivljuju i prilagođavaju takvim „istinama“, da bi tlačitelji sami pred sobom opravdali svoje postupke nad onima kojima vladaju, i da bi u ljudima iz svoje klase iz korena sasekli svako saosećanje prema „nižim“ članovima društva. Zato se u prošlosti – kao i sada, koristilo i koristi se opredmećivanje životinja i potlačenih grupacija i pojedinaca društva, jer kada im se oduzmu emocije i razum, onda u očima tlačitelja svako nasilje prema „manje vrednima“ ima opravdanja.

Na kraju, potkrepljeno velikim brojem primera i jasnim opisima, Paterson piše o onome što je potpuno logično da će se izroditi iz krajnje grubog i bezobzirnog iskorišćavanja životinja koje se svrstavaju u rang stvari, a ne bića koja osećaju, što je preneseno i na narode koji su postavljeni u istu ravan sa tako tretiranim životinjama – na holokaust u kome su Jevreji masovno stradali u Drugom svetskom ratu. Jasno je dato i upozorenje da nema razloga da mislimo da se tako nešto ne može ponoviti i u budućnosti, dokle god ne promenimo način poimanja i naše postupke.
Zapravo, industrijalizovani holokaust i dalje je u toku – holokaust u kome svake godine strada više od 50 milijardi farmskih životinja koje se ubijaju, a njihova tela rasparčavaju na pokretnim trakama smrti i na kraju završavaju u prodavnicama pod bezličnim nazivima koji označavaju „meso“ i proizvode od mišića životinja i njihovih iznutrica. Ljudi jedu delove tela, tkiva i organe ubijenih životinja ne razmišljajući o tome da su to delovi tela leševa, a nekada živih bića koja su se radovala životu, osećala i patila isto koliko i ljudi.

Najveći broj opisa surovih scena iz klanica potiče iz Sjedinjenih Američkih Država (mada se isto dešava i u drugim zemljama, pa i kod nas), a date su i pojedinačne sudbine preživelih iz nemačkih logora smrti u Drugom svetskom ratu. Ljudi koji su preživeli strahovitu patnju i uspeli da se spasu iz tih klanica za ljude, većinom su posle toga razvili veći stepen saosećanja za patnju drugih ljudi, pa i za patnju životinja, i znatan broj njih prešao je na vegetarijansku ishranu (bezmesnu, koja uključuje mleko, mlečne proizvode i eventualno jaja), a zatim i na vegansku (bez ikakvih životinjskih proizvoda, samo biljna hrana).
U „Večnoj Treblinki“ pominju se i upečatljivi likovi iz dela nobelovca Isaka Baševisa Singera, kao i kratke biografije pojedinih današnjih boraca za prava životinja.

Oni među čitaocima koji će pomisliti da ova provokativna knjiga nema nikakve veze sa nama i našom zemljom zbog vremenske i geografske distance na koju se ona odnosi, mnogo će pogrešiti, jer je u našem društvu tek počelo da se govori o posledicama očiglednog nasilja znatnog broja pojedinaca koji još uvek nisu adekvatno kažnjeni za to, što deluje kao podstrek da nastave da se ponašaju na isti način. Zapravo, trebalo bi da nas veoma zabrine masovno ubijanje i zlostavljanje životinja od strane institucija Srbije (šinterske službe, klanice, lovačka udruženja), kao i od pojedinaca koji na najneverovatnije načine zlostavljaju i ubijaju životinje, ali i uništavaju životnu sredinu, zlostavljaju i članove porodice (žene, decu, u ređim slučajevima stare roditelje i druge članove porodice), a zatim i pripadnike drugih nacija, vera, rasa, političkih partija, drugačijeg seksualnog opredeljenja i veliki broj grupa i pojedinaca koji su drugačiji od proseka ili većine. Da li su to posledice ratnih, političkih i drugih stresnih dešavanja ili pojedinačnih sudbina – tek, moramo da se suočimo sa njima, blagovremeno ih sprečimo i edukujemo mlađe generacije da bi bile bolje i pravednije.

Sve ono što radimo životinjama – radimo i ljudima, zbog jednostavne činjenice da psihološki profili onih koji zlostavljaju životinje isto čine i ljudima, jer je u korenu psihologije isti odnos prema svim živim bićima. Oni koji imaju saosećanja prema životinjama, obično i prema ljudima pokazuju veći stepen razumevanja i ljubavi. U „Večnoj Treblinki“ i ta činjenica potkrepljena je većim brojem primera iz prošlosti, posebno iz Drugog svetskog rata.

Udruženje za zaštitu i prava životinja „Sloboda za životinje“ (koje je ovu fascinantnu i na više svetskih jezika prevedenu knjigu pripremilo i za našu čitalačku publiku), boreći se za zaštitu i prava životinja, bori se i za dobrobit ljudi. Čitajući knjigu Čarlsa Patersona otkrićete korene ljudske surovosti prema drugim ljudima, koju su pripadnici vrste Homo sapiens hiljadama godina prvo „trenirali“ prema životinjama. Takođe, kroz primere i slikovite opise ući ćete u skriveni svet masovnog uzgoja farmskih životinja i onoga što im se dešava iza zatvorenih vrata klanica – pogona holokausta ogromnih razmera i neopisive surovosti. Suočićete se sa razotkrivenim tabuima savremene industrije koje Čarls Paterson iznosi pred nas nazivajući stvari pravim imenima.

U međuvremenu je prelazak na vegetarijanski način ishrane postao pitanje opstanka ljudi, pa i čitave planete, jer su stručnjaci UN i FAO dokazali da je masovni uzgoj stoke radi proizvodnje mesa jedan od tri osnovna uzroka globalnog zagrevanja i katastrofalnih klimatskih promena, koje uskoro mogu rezultirati izumiranjem najmanje tri četvrtine vrsta životinja i biljaka, i najmanje 4,5 milijardi ljudi ukoliko se nešto drastično ne promeni u najskorijem roku.

Još je Pitagora, filozof i matematičar iz šestog veka pre nove ere, govorio: „Sve što čovek čini životinjama, vraća se opet natrag čoveku. Ko nožem para grlo govečeta i ostaje gluv dok ono urla od straha, ko je u stanju da hladnokrvno zakolje jare koje vrišti i da pojede pticu kojoj je sam davao hranu – koliko je takav čovek još daleko od zločina?“ Bernard Šo, irski dramski pisac, nobelovac, rekao je: „Dokle god ljudi budu hodajući grobovi za životinje koje su ubili, biće ratova na ovoj zemlji.“

Završićemo ovaj predgovor istinom koju je izrekao Lav Tolstoj, humanista i književnik: „Od ubijanja životinje do ubijanja čoveka samo je jedan korak, a time i od mučenja životinja do mučenja ljudi.“ To je i osnovna poruka „Večne Treblinke“.

 

Katica Spasić,
potpredsednica udruženja za zaštitu i prava životinja „Sloboda za životinje“,
prevodilac „Večne Treblinke“ na srpski jezik

************************************************
Poštovani čitaoci, knjigu Večna Treblinka možete ovde naručiti po ceni od 700 din.+ptt troskovi 

{simplecaddy code=k001}
************************************************

Za detaljnije informacije o knjizi čitajte:

1.Promocija knjige Večna Treblinka na Sajmu knjiga
2.
Predgovor srpskom izdanju od predsednice Udruzenja
3.Veena Treblinka: Poznati o knjizi - Odlomci iz knjige
4.Intervju sa Earlsom Petersonom (Charles Patterson)
5.Kliknite ovde i naručite knjigu odmah

Srodni članci (po ključnim rečima)

Com Content 141 48
Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema mesu?... Sasvim je izvesno da su životinje od strane ljudi određene za masovno iskorišćavanje u sve moguće svrhe. Svrha je ono što određuje sudbinu ovih nevinih stvorenja. Nedavno sam u jednom razgovoru sa jednom prijateljicom čuo ovakvo mišljenje: neke su životinje stvorene za jelo, a neke nisu, to je bar jednostavno. Od jednog drugog poznanika sam čuo teoriju da su neke životinjske vrste na niskom nivou razvoja te ih ljudi mogu slobodno ubijati, navodno one ni ne osećaju bol.Sasvim je izvesno da su živ...
Com Content 446 48
Uticaj gojaznosti na globalno zagrevanje... Sedamnaestog maja 2008. godine, ugledni medicinski časopis ''Lancet'', objavio je rezultate istraživanja dva istraživača u Londonskoj školi za higijenu i tropsku medicinu. Oni su izvršili ozbiljno istraživanje, i nisu prvi naučnici koji ukazuju na to kako gojaznost utiče na globalno zagrevanje.Podaci sa fotografije važe za populaciju u SAD.Sedamnaestog maja 2008. godine, ugledni medicinski časopis ''Lancet'', objavio je rezultate istraživanja dva istraživača u Londonskoj školi za higijenu i trop...
Com Content 126 48
Tommy Lee poručuje ‘Tetovaža, a ne Krzno' (Ink, Not Mink) u novoj Petinoj reklami... Zločesti dečko roken rola, Tommy Lee, iako ima novi album i novi šou na NBC televiziji nije previše zauzet da podigne glas u humane svrhe: prava životinja. ’’Osećajte se udobno u sopstvenoj koži i pustite životinje da zadrže svoju sopstvenu!’’ poručuje Lee u novoj Petinoj reklami, u kojoj on ne nosi nista sem svojih dobro poznatih tetovaža a pored njega se nalazi slogan ‘Ink, Not Mink’. Zločesti dečko roken rola, Tommy Lee, iako ima novi album i novi šou na N...
Com Content 175 48
Proizvodnja vune: bol striženja... Ovce se strižu svakog proleća nakon jagnjenja, neposredno pre nego što bi prirodnim putem promenile zimsku dlaku. To je kritično vreme jer prerano striženje može značiti gubitak vune. Zbog žurbe, oko milion australijskih ovaca umire svake godine zbog izlaganja hladnoći nakon preranog striganja.Mnogi ljudi misle da striganje ovaca pomaže životinjama koje bi inače bile opterećene s previše vune. Međutim, bez ljudsk...
Com Content 1626 48
Novo otkriće: Psi oponašaju svoje vlasnike ... Ispitivanje koje je rađeno na Bečkom univerzitetu na Katedri za kognitivnu biologiju, dokazalo je da psi imitiraju vlasnike. Deset odraslih pasa raznih rasa i njihovi vlasnici učestvovali su u eksperimentu. Svi psi prethodno su naučeni da otvore klizna vrata šapom ili glavom. Zatim su psi gledali svoje vlasnike kako otvaraju vrata rukom ili glavom. Kasnije, vlasnici su se morali spustiti na pod i glavom odgurati klizna vrata. Kasnije su pse razdvojili u dve grupe, na one koji su bili nagrađeni...

Najčitaniji tekstovi

Novi tekstovi

Sponzor BeGeVege festivala

Magazin Eva i ja

Foto Galerije

Časopis Udruženja

szz casopis6 7 thumb

szz casopis4 5 thumb

szz casopis2 3 thumb

szz casopis01 thumb

SZZ @ Facebook

PRIJATELJI SAJTA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema mesu?

Detaljnije »