Kad god se u javnosti u Srbiji pomene neko ko štiti životinje, mnogo ljudi reaguje sa negodovanjem tipa „zašto ne pomaže ljudima“, ne razumevajući činjenicu da je sve povezano i to da se naš odnos prema životinjama preslikava i na odnos prema ljudima.
Monika Brukner je očigledan primer takvih koje neosnovano napadaju: ona svojim delima pokazuje ljubav i prema ljudima, i prema životinjama.
Rođena je u Švajcarskoj, školovala se u Engleskoj i Južnoj Africi, gde je šest godina radila kao antropolog. Svog supruga, poznatog novosadskog profesora arheologije, akademika Bogdana Bruknera, upoznala je u Grčkoj, na jednom kongresu antropologa.
Preselili su se u Đurđevo, selo u opštini Žabalj. Žitelji Đurđeva nisu ni pretpostavljali koliko će ova energična i plemenita žena promeniti sve njih.
Monika voli životinje od malena. I u Švajcarskoj, na porodičnom imanju, gajila je razne domaće, divlje i egzotične vrste životinja: krokodile, velike zmije, konje, razne druge vrste egzotičnih životinja. Odatle je odselila svoje životinje u Đurđevo. Prevezli su tri konja, dva zeca, pet mačaka i tri psa, u velikom vagonu, a ova mučna selidba je trajala četiri dana.
U selu su je dočekali dramatični prizori zlostavljanja svih vrsta životinja, koji su je jako pogodili. Uzalud je zvala policiju kada je videla prizore batinanja konja lancima, i zatekla je pse na snegu, vezane na kratkim lancima bez kućice. Staovnici Đurđeva su je smatrali ludom zbog toga što se toliko brine o životinjama.
Nezvanične aktivnosti na zaštiti životinja počela je 1986. godine, a 1989. je zvanično formirala „Društvo za zaštitu životinja i prirode Đurđevo“. Ovo društvo je sada uzor mnogim mladim ljudima. Sada Monika ima svoj azil sa 25 vrsta životinja, na lepo uređenom imanju. Dodeljen joj je na upravljanje i prostor u javnom vlasništvu oko njenog lepog i moderno uređenog salaša. Danas taj prostor poprima odlike prirodnog rezervata, sa barskim biodiverzitetom i mnoštvom vrsta riba, vodozemaca i ptica.
Osim što se aktivno decenijama bavi zaštitom životinja, Monika Brukner pomaže i mnogim ljudima. Tako je svojevremeno kupila kuću u Đurđevu i kompletno je opremila. Sada je to penzionerski dom i omiljeno mesto okupljanja starijih ljudi. Ona pomaže penzionerima koji nemaju novca za lekove i ogrev. Njeno društvo finansijski pomaže i dom za decu ometenu u razvoju, koji se nalazi u okviru manastira Ravanica. Tamo se nalazi oko stotinu dece. Pomaže i školama, domovima kulture, vatrogascima, slepim i mentalno obolelim osobama. Finansijski pomaže i Romima u Đurđevu.
Monika primećuje ono što i mnogi drugi zaštitnici životinja u Srbiji primećuju i osećaju na sebi samima: u ovom društvu veoma je prisutna nepravda prema ljudima koji su senzibilniji prema svim živim bićima nego što je to ostatak društva. Zapravo, u pitanju je neprihvatanje i osuđivanje svih koji su drugačiji. Ona, kao i svi koji se bave sličnim aktivnostima, veoma su ogorčeni takvim stanjem u našem društvu. To je veliko psihičko opterećenje, posebno kada je neko ne samo zaštitnik životinja, nego i vegetarijanac (Monika ne jede meso već punih 40 godina). Obično takve ljude smatraju „ludima“ i „sektašima“. Monika kaže: „Nismo ludi, niti sektaši, nego smo osetljivi i osećajni i vidimo šta se dešava, i to nam smeta, to nas boli – bez obzira na to da li je u pitanju nasilje prema ljudima, ili prema životinjama.“ Osim što se angažuje u brojnim akcijama zaštite životinja (i ljudi), mora još da ulaže energiju i u pravdanje zbog takvih postupaka, i to onima koji bi radije stvari ostavili takve kakve su, bez ulaganja i malo truda u boljitak za sve.
Monika kaže da se nada da će jednoga dana i ljudi koji ne vole životinje shvatiti da i one imaju dušu, i da osećaju radost i tugu, isto kao i mi. Možda će konačno shvatiti da je sve povezano u ovom univerzumu, i da nam se vraća sve što radimo – bilo da je to dobro ili zlo. To je zakon univerzuma koji nepogrešivo funkcioniše.
K. S.
********************
Pogledajte filmove o Moniki Brukner koje je snimio Jovan Memedović:
Monikina vremena 1 i Monikina vremena 2, kao i sajt Društva za zaštitu životinja i prirode Đurđevo.
Istražujući temu suživota životinja i ljudi u urbanim sredinama autor emisije Jovan Memedović otkriva Moniku Brukner.
Sasvim prirodno: Monikina vremena 1. deo.
Sasvim prirodno: Monikina vremena 2. deo.
Ona dolazi iz Švajcarske a živi poslednjih 10 godina na salašu u selu Đurđevo kod Novog Sada.
Monika živi okružena životinjama koje je dovela takoreći sa ulice. Bile su odbačene, bolesne, zlostavljane. Monika ih je smestila izlečila i danas imaju savršene uslove za život sa punim razumevanjem ljudi.
Monika je veliki borac za čistu planetu i za promenjeni odnos ljudi prema životinjama. Trenutno radi na 17 projekata zaštite prirode i edukacije ljudi. Cilj Monike Brukner je samo jedan: Da ljudi shvate da smo nesmotreno zagadili planetu, i da je 5 minuta do 12, što znači da moramo hitno promeniti navike.
Sve što čovek uradi ponovo se vraća njemu samom, bilo da je dobro ili loše, priroda ne prašta i to je zakon koji nema milosti.
Snimatelj Dejan Jovanović
Montažer Violeta Trpčevski
Autor Jovan Memedović
monika Srodni članci (po ključnim rečima)
Komentari
Iako je je neprimetna od strane Drzave Srbije,a toliko toka radi,a sve je to u korist ove Drzave i ovih ljudi,postoji veliki broj gradjana ove zemlje koji cene i postuju njen rad i koliko god mogu zajedno sa njom i njenim idejama,cine humana dela kako prema zivotinjama tako i prema ljudima.
Hvala Vam jos jednom za ustupljen prostor i veliko hvala sto ste uspeli da konkretnim promerom,odgovo rite ljudima koji negoduju ,,zasto ne pomazete ljudima,, da mi vegetarijanci,z astitari zivotinja sititimo i pomazemo i ljude.
PROBLEMI SU POČELI IZNENADA.
U SAMO NEKOLIKO MESECI CELA PORODICA NAS TROJE IZGUBILI SMO POSAO.TRAŽILA SAM POMOOĆ OD SVIH DRUŠTAVA ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA, DRUŠ.FIRMI, PRIVATNIH AZILA, BOGATIH LJUDI, SVIH ONIH KOJI SE RADO POJAVLJUJU NA MEDIJIMA SA PRIČAMA KAKO VOLE I POMAŽU, A USTVARI KADA SAM IH BOLJE UPOZNALA, VEĆINA NJIH NEMA NIJEDNOG KUĆNOG LJUBIMCA A U AZILIMA SU GLADNE, ŽEDNE ŽIVOTINJE KOJE SU PUNE KRPELJA, BUVA,NEKE I SA OKOTOM JER SE SLOBODNO U AZILU PARE!!! PA VI RAZMISLITE KUDA IDE NOVAC I KAKVI SU TO NELJUDI.
POSLE J E D N O G RAZGOVORA SA G.BRUKNER POSLALA JE POMOĆ ZA MOJE MALIŠANE. ZAMISLITE!
I TO I DALJE NESEBIČNO ČINI. VREMENOM SMO SE ZBLIŽILE, NEKE DRUGARE I UDOMILE I ODGOVORNO TVRDIM DA NEMA ČOVEKA TJ. DAME KOJA JE TOLIKO LJUBAZNA, PLEMENITA, PAMETNA, ENERIČNA I SVE NAJ,NAJ,NAJ.HVA LA MONIKA. WITH LOVE SLAVICA!!!
sa velikim postovanjem DAnijel
U vasem slucaju postoje neke zakonom propisane, i neke dodatne mere. Na primer, mozete uraditi sledece:
- Javite se Centru za socijalni rad u vasoj opstini. Oni bi trebalo da vas uvedu u svoju evidenciju i da vam se dodeljuje socijalna pomoc. Ona jeste mala, ali bolje je ishta nego nista.
- Ako je potrebna osoba koja bi brinula o vasoj majci, i to treba napomenuti Centru za socijalni rad, jer se za to dodeljuje poseban iznos novcane pomoci.
- Javite se nekim nevladinim organizacijama koje se bave ljudima kojima je potrebna takva vrsta pomoci.
- Ako nemate sredstva za zivot ili probleme sa smestajem (stan, kuca), zovite velike medije - cesto se nakon objavljivanja price u medijima nadje neko ko bi mogao i zeleo pomoci.
- Objavite svoju pricu na Facebook-u, po forumima, blogovima ili sajtovima. I to je nacin da dobijete neciju pomoc, ako ima onih koji mogu pomoci.
Zelim vam sve najbolje.
Najbolje bi bilo da se sto vise ljudi u Srbiji ugleda na nju, i da svako prema svojim mogucnostima ucini za zivotinje, za prirodu, a time i za ljude. Tada bi Srbija postala mnogo bolje mesto za zivot i zivotinja, i ljudi.
BRAVO GOSPODJO BRUKNER!!!
obracam se sa nadom da mozete da primite tri mlada psa koja sam pokupila sa ulice, odnegovala, vakcinisala, zavolela. Suprug i ja smo ostali bez sredstava kad je izgubio posao i nemam novaca da ih hranim. Kod mene ce ostati jos 2 velika i 3 mala- pekinezerka i njena deca koju sam trudnu sa ulice usvojila. Pritom hranim vise od 30 macaka. Ne znam kako cemo svi zajedno preziveti. Psi o kojima govorim su dve crne labradorke i jedna yenka mesanac ovcarske krvi. one su mlade i veoma pitome.
Nadam se da ce se az njih naci mesto kod Vas.
srdacno, Mina
Ovo je sajt udruženja "Sloboda za životinje", a ne Monikin sajt.
Drugo, pouzdano znamo da Monika i sada brine o velikom broju životinja, bilo da su kod nje ili drugde, i da nije u mogućnosti da prima nove.
Pokušajte da vaš oglas postavite na što vise sajtova, foruma, FB grupa i stranica, i nadamo se da ćete naći neko rešenje za vaše pse.
Srdačan pozdrav
Ta vucica je vec kao stene odrasla sa ljudima, zato sto su joj lovci ubili majku. Ona se ne plasi ljudi, i ono sto bi joj se sigurno desilo da je takva pitoma pustena, to je da bi prvom prilikom prisla ljudima i bila ubijena.
Divlje zivotinje odgajene u zarobljenistvu od malena, ne mogu se kao takve samo pustiti jer je to osuda na smrt - upravo im ljudi presude, narocito lovci. Potrebna je duga priprema i "podivljavanje" pre pustanja, a takvi centri za divlje zivotinje i takvi projekti u Srbiji, kao i u ostalim balkanskim zemljama, ne postoje.
RSS kanal za komentare na ovaj post