Proizvodnja vune: bol striženja

• Pokreni diskusiju
• Postavi pitanje
• Pošalji komentar

Mnogi ljudi misle da striganje ovaca pomaže životinjama koje bi inače bile opterećene s previše vune. Međutim, bez ljudskog uplitanja, ovce imaju upravo dovoljnu količinu vune da ih zaštiti od temperaturnih krajnosti. Runo predstavlja uspešnu izolaciju i od hladnoće i vućine. Pre izuma mašinice za šišanje (šišač), u 1000. godini p.n.e., jedini način za dobijanje vune bilo je čupanje tokom sezone linjanja. Uzgajanje za stalan rast počelo je nakon pojave šišača.

Smrt s druge strane sveta

Sa oko 148 miliona ovaca, Australija poizvodi 80% ukupne količine vune u svetu. Stada se obično sastoje od hiljada ovaca tako da je individualna briga o njihovim potrebama praktično nemoguća.
Samo nekoliko nedelja nakon rođenja, jagnjadi se probuše uši, repovi im se režu a mužjaci budu kastrirani bez anestezije. Prema predstavniku reformi australijskog zakona, M.D. Kirby-u, australijske ovce godišnje pretrpe oko 50 miliona operacija koje bi se smatrale okrutnima da se obavljaju na mačkama ili psima. Vrlo visoke stope smrtnosti smatraju se normalnima: 20-40% jagnjadi umire pri rođenju ili pre osme nedelje života od hladnoće ili gladi; 8 miliona odraslih ovaca umire svake godine od bolesti, nedostatka smeštaja i nebrige. Milion njih umire nakon 30 dana od striganja.

Najčešće uzgajana vrsta ovaca u Australiji je Merino, uzgajana posebno sa naboranom kožom (što znači više vune po životinji). Takav neprirodan teret vune uzrok je smrti životinja od vrućine tokom vrućih meseci, a nabori na koži skupljaju urin i vlagu. Muve, privučene vlagom, ležu jaja u nabore kože i larve tada doslovno mogu ovcu živu pojesti. Kako bi sprečili napade muva, australijski stočari varvarski obavljaju operaciju izrezivanja velikih komada kože sa stražnjih delova neanesteziranih nogu jagnjadi. Na taj se način dobija glatka koža sa ožiljcima u koju se neće ugnezditi muve. Ali krvave rane često postanu meta muva pre nego što zacele; uprkos mišljenju mnogih da ove operacije ubijaju više ovaca nego što ih spase, operacije se obavljaju i dalje.

Sa starenjem se ovce podvrgavaju brušenju zuba, neanesteziranom postupku koji, tvrde stočari, smanjuje gubitak zuba i produžava produktivni život ovaca. Brusilica na baterije se koristi kako bi se zubi izlizali. Drugi način je rezanje ravno kroz zub blizu nivoa desni. Ovaj zastrašujući i bolan postupak razotkriva osetljivu srž zuba i uzrokuje jako krvarenje.

Uz ovolike stope smrtnosti i bolesti, jedino racionalno rešenje bi bilo smanjiti broj ovaca i na taj način biti u mogućnosti ostale tretirati pristojno. Međutim, ovce su prisiljene rađati više jagnjadi uz posredstvo lekova. Pothranjene ženke se ispituju u laboratorijama u klimatski kontrolisanim uslovima kako bi se videlo koliko mogu izdržati pre nego što umru.

Kao i ostala "roba", životinje mogu postati žrtvama fluktuacija ekonomije. 1990. godine 10 miliona australijskih ovaca je ubijeno i pokopano u masovne grobnice jer su zbog dugotrajne suše i niskih cena vune postale gotovo bezvredne.

Tortura striganja

Ovce se strižu svakog proleća nakon jagnjenja, neposredno pre nego što bi prirodnim putem promenile zimsku dlaku. To je kritično vreme jer prerano striženje može značiti gubitak vune. Zbog žurbe, oko milion australijskih ovaca umire svake godine zbog izlaganja hladnoći nakon preranog striganja. Kratko ošišana ovca je osetljivija na hladnoću od golog čoveka budući da njena telesna temperatura iznosi oko 102°F, što je mnogo više od temperature čoveka.

Kod striganja je najvažnija brzina. Ljudi koji obavljaju taj posao obično se plaćaju po količini vune, a ne po satu, što ih podstiče da rade brzo a time i nemarno. Jedan očevidac je rekao: "Štala za striganje verovatno je jedno od najgorih mesta na svetu što se tiče okrutnosti prema životinjama. Video sam šišače kako udaraju ovce sa mašinicama za šišanje ili šakama dok im njuške nisu prokrvarile. Video sam ovce sa napola oguljenim glavama."

Izvoz životinja

Kada ovce ostare i ne daju više dovoljno vune, transportuju se u udaljene klanice vozovima i kamionima bez hrane i vode. Kad koja padne, pregaze je ostale prestrašene životinje. Po dolasku, one umiruće i umrle stavljaju se na gomilu. One sa upalom papaka vuku se na kolenima. Najgori oblik okrutnosti je izvoz sedam miliona ovaca svake godine iz Australije na Bliski Istok, što veće za vunu Australije predstavlja kao "važnu komponentu industrije vune i ovaca." Te ovce prelaze ogromne udaljenosti dok ne stignu do hranilišta gdje se drže do ukrcavanja na brodove. Mnogo ovaca, bolesnih ili ozleđenih od putovanja, zbog pretrpanosti, bolesti i loše hrane, umire u oborima. 18% ovaca umire tokom transporta koji traje od 3 do 6 nedelja; 1983. godine u samo jednom hranilištu 15 000 ovaca umrlo je od hladnoće.

Preživele ovce, njih 7 miliona godišnje, odvode se u krdima na velike brodove, slične onima u kojima su se ranije prevozili robovi. U svaki brod se ukrca do 125 000 ovaca, svaka na prostor ne veći od nje same tako da ne mogu sve odjednom leći niti dohvatiti hranu. Uvaljene u sopstveni otpad tokom 3 ili više nedelja, obolevaju od morske bolesti, temperaturnih ekstrema, raznih drugih bolesti i ozleda.

Mlađe životinje ili mladunčad rođena na putu obično umire pregažena od ostalih životinja. Stopa smrtnosti na brodu dostiže čak 10%,a na svaku ovcu koja umre dolazi velik broj drugih koje oblevaju ili budu ozleđene.

Na kraju tronedeljnog putovanja do Bliskog Istoka, preživele ovce se ubijaju u ritualnom klanju (Halal). Budući da muslimanski zakoni ne zahtijevaju da se nož naoštri između dva klanja, ovcama se obično otvaraju grla tupim noževima. Očevidac u klanici u Bahrainu tvrdi da se s klanjem počinjalo čim bi se obori napunili. "Ovce bi mahale glavama, očigledno zbunjene, pokušavajući ustati i oglasiti se dok im je krv sukljala iz grla". Preostale ovce se natrpaju u prtljažnike automobila za kasnije klanje u kućama kupaca.

Nevine žrtve iz divljine

Ovce nisu jedine životinje koje trpe zbog industrije vune. Australijska vlada dopušta ubijanje 5 miliona kengura godišnje jer ih vidi kao štetočine koje jedu travu koja stočarima treba za ovce i krave. 90% ubojica kenguri su tzv. "vikend lovci" koji ubijaju najisplativijim metodama: gaze ih kamionima, truju im vodu, tuku ih dok ne umru ili ih čak nabijaju na kočeve i kuke za meso derući im kožu na živo. Uobičajena metoda ubijanja kengura opisana je u knjizi "Izumiranje: Uzroci i posledice nestanka vrsta " Paul-a i Anne Erlich: životinje se zabljesne svetlom iz auta po noći. "Kenguri bi se ukočili na svetlu i tada bi ih ubili puškom. Neki su bili ubijeni na licu mjesta ali neke bi lovci namerno samo ranili i ponekad ostavili da se muče satima ili čak danima tako da im meso ostane sveže dok ih dođu pokupiti."

Prema Dr. Susan Lieberman iz Američkog Društva za humanost, mladi kenguri "ne smatraju se vrednima metka...tako da se često ubijaju na način da ih se baci u drvo, branik auta ili udara u glavu." U SAD-u na stotine hiljada kojota, koje se krivi za navodno napadanje ovaca i druge stoke, svake godine stočari i Vlada truju, ubijaju puškom ili žive pale.

Postoje alternative

Postoje alternative vunenoj odeći i pokrivačima koje mnogi ljudi alergični na vunu već koriste, a to su pamuk, flanel, polyester i mnogi drugi veštački materijali. Lako su perivi, ne skupljaju se, boje im ne blede, jeftiniji su i ne pridonose okrutnosti.

| Homepage | Vegetarijanstvo | Lov | Kampanje | Ekologija |
| Prava životinja | Vesti | Krzno | Cirkus | Udruženje | Vivisekcija |
| Internet pregled | Forum diskusije | Anketa | Poezija i pesme |
| Linkovi | Razglednice | Misli velikih ljudi | Video kasete |