Prava životinja

szz logo naziv transparent2

Unesite svoju e-mail adresu ispod
i redovno pratite najnovije vesti:
17.08.2009. - iz "Borbe"

Studija Roberta Smita preporučuje princip po kome se sterilisani psi vraćaju na mesto odakle su pokupljeni jer eliminisanje čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu.

Istanbul ima problem uličnih pasa još iz vremena Vizantije. Retko koji putopisac iz doba Osmanskog carstva je propustio da, uz obavezno divljenje multietničkom, multikonfesionalnom i uopšte multikulturalnom karakteru tadašnjeg Konstantinopolja, pomene ulične pse.

Uprkos bliskoistočnoj izreci koja kaže da je „grad u kome psi ne laju tokom noći mrtav grad" i verovanja da su ulični psi deo pa i sreća grada, razne vlasti su tokom istorije pokušavale da reše ovaj problem.

Najpoznatija epizoda, koja je i dan-danas u svesti svakog stanovnika Istanbula, desila se 1910. godine. Mladoturci, čiji je politički uticaj i preuzimanje administracije tada bio u usponu, odlučili su da reše problem istanbulskih pasa lutalica jednom zauvek.

Svi ulični psi su pohvatani i transportovani na nenaseljeno ostrvo Sivriadu u Mramornom moru. Danima su Istanbulci slušali zavijanje i arlaukanje sirotih životinja koje su se u nedostatku vode i hrane klale između sebe. Ubrzo potom grad je pogođen zemljotresom, što objašnjava zašto je događaj ostao duboko urezan u pamćenje. Samo tri godine kasnije psi su ponovo bili vidljivi na ulicama grada, a pet godina kasnije kao da akcija nikad nije bila ni preduzeta. Do preseljenja u Istanbul godine 2000. nisam razmišljao o psima lutalicama ili, preciznije, o uličnim psima. Jednostavno, gde god da sam živeo taj problem, ako ga je i bilo, nije bio vidljiv. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste da je većina uličnih pasa vakcinisana što je vidljivo po „minđušama" koje im se tom prilikom stavljaju.

S druge strane, vlasti su povremeno pokušavale da se nose s problemom pokretanjem kampanja trovanja. Mnogo kućnih ljubimaca je padalo kao „kolateralna šteta", a da se brojno stanje lutalica nikad nije bitno menjalo.

Činjenica da masovna trovanja nemaju uticaja na populaciju uličnih pasa delovala mi je zbunjujuće dok se, sticajem okolnosti, nisam upoznao sa Robertom Smitom i njegovom studijom o rešavanju problema uličnih pasa u Istanbulu. Naime, sreo sam pet žena koje su upravo osnivale društvo za zaštitu beskućnih životinja. Robert Smit je bio osnivač sličnog godinama aktivnog udruženja, te su ga pozvale da podeli svoja iskustva i savete. On je upravo završio studiju i pokušavao da lobira kod vlasti da krenu u dugotrajno i efikasno rešavanje problema pasa lutalica. Studija je rađena na osnovu iskustava i predloga Svetske zdravstvene organizacije koja se, logično, zbog pitanja besnila često sreće sa problemom uličnih pasa. Princip koji se preporučuje (u svim dokumentima koje spominju problem) svodi se na „vakciniši, steriliši i pusti" (vrati na mesto).

Psi prepušteni sami sebi okupljaju se u teritorijalno organizovane čopore. Eliminisanje jednog, dva, tri ili više čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu, a što su bolji uslovi (više teritorije znači više hrane) psi će se brže razmnožavati.

Pomenuto iskustvo Sivriade, a ono nije jedino takvo (pa ni u Istanbulu), jasno govori o uzaludnosti pokušaja da se problem uličnih pasa reši fizičkom likvidacijom. Da ne govorimo o prostoj računici prema kojoj jedna ženka, u idealnim uslovima, tokom samo šest godina, može biti izvor populacije od 67.000 potomaka.

Princip „vakciniši, steriliši i pusti" dovodi do postepenog pada populacije bez prepuštanja teritorije drugim čoporima. Međutim, mora se sprovoditi konsekventno na celom području grada i kasnije prigradskim naseljima, kako Robert Smit kaže u svojoj studiji, „vojnom sistematičnošću - ulica po ulica". Nažalost, vidljivi rezultati tog pristupa su na dugom štapu (3-5 godina), što program ne čini privlačnim za vlasti sklonije beskorisnim ali vidljivijim akcijama eliminisanja ili sklanjanja uličnih pasa tokom predizborne kampanje i/ili kada žalbe stanovništva postanu nepodnošljive.

Ono što treba razumeti kad je reč o pristupu iz ove studije je da to nije stvar humanosti i/ili ljubavi prema životinjama nego, jednostavno, pitanje efikasnosti i dugoročnosti rešenja.

Ulični psi, a oko tog pitanja se mogu složiti i ljubitelji i mrzitelji pasa, jesu nevolja za grad i bez drastičnih incidenata poput nedavnog u Beogradu sa narodnom poslanicom Jelenom Trivan. Prestravljivanje dece i odraslih, razvlačenje đubreta i rizik koji predstavljaju u saobraćaju sasvim su dovoljni razlozi da bi se problem pokušao trajno rešiti.

Ovaj program bio bi nepotpun bez dela koji se bavi obrazovanjem (ljudske) populacije i podizanjem (ljudske) svesti kako o problemu tako i o rešavanju istog, kao i promocijom modela odgovornog vlasnika kućnih ljubimaca. U svakom slučaju, racionalni entuzijazam Roberta Smita, za razliku od emotivnog entuzijazma pomenute grupe žena, privukao je mene i suprugu da volontiramo za novoosnovano udruženje.

Skoro svaka opština u Istanbulu ima azil za zbrinjavanje uličnih pasa. Svi su prepuni i u onima koje sam video životinje izgledaju neuporedivo jadnije od onih na ulici. Osim kad treba preseći vrpcu na novoizgrđenim, azili su u stvari glavobolja svakog predsednika opštine i zapravo poslednja rupa na svirali. Tako da nije bilo čudno da je pet žena punih entuzijazma uspelo da ubedi predsednika istanbulske opštine Sarijer da im ustupi na staranje opštinski azil. Tako je naše udruženje nastalo. Opština je nastavila da plaća struju, vodu i dva fizička radnika.

U azilu kapaciteta 250 pasa (taj broj pasa je ubrzo dupliran) uvek ima šta da se radi. Moja supruga i ja smo išli uglavnom vikendom na fizikalisanje. Tada bi i dva veterinara dolazila i pro bono sterilisala pse. Obavljali su do pedeset operacija dnevno (šta sam se ja anestesteziranih pasa nanosio!).

Međutim, osnova našeg volontiranja bila je u promociji udruženja. Logo koji sam dizajnirao je štampan na majicama i kapama namenjenim prodaji. Sajt udruženja koji smo vodili supruga i ja, imao solidnu posećenost s obzirom na temu i neki kučići su usvojeni preko njega, a neki i pronađeni (kroz rubriku izgubljeni ljubimci).

Jedna od akcija koje smo pokrenuli bila je „Yüz dost yüz", mala igra reči na turskom koja znači „sto prijateljskih lica". Klasična „selebriti kampanja": fotografisali smo poznate ličnosti iz kulture i estrade u majicama udruženja i, zajedno sa njihovim porukama podrške, objavljivali te fotografije na sajtu. Udruženje je organizovalo posete školske dece azilu, a i gostovalo je po školama. No, bez obzira na sav entuzijazam i brojnost dobrovoljaca i udruženja, problem pasa lutalica će ostati dok se vlasti ne odluče da ga reše kako valja.

BOJAN BUDIMAC, BODRUM, TURSKA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Com Content 346 48
Početak kraja života kakvog poznajemo na planeti Zemlji?... Poslednji izveštaji iz Međunarodne Unije za konzervaciju Crvene liste prirode (International Union for the Conservation of Nature’s  Red List), IUCN – baza podataka za procenu globalnog statusa 1,5 miliona naučno imenovanih vrsta na Zemlji – označava sa velikom sigurnošću da ćemo izgubiti polovinu svih vrsta do 2150. godine. Biocentričko rešenje Komentari Pola Votsona, osnivača i predsednika organizacije ''Sea Shepherd'' (''Morski pastiri'') Da li čovečanstvo ima budućnost? Mi sada ž...
Com Content 1579 48
Hranili pingvine ekserima i hlebom... SUBOTICA - Dok su mnogobrojni Subotičani i gosti Zoološkog vrta na Paliću, vest da je pre nekoliko dana iz jezerceta gde boravi slon ukradeno 20 vrsta lokvanja i drugog vodenog bilja, primili sa žučnim negodovanjem, nisu retki ni oni koji su samo slegli ramenima, uz prepoznatljivu opasku - „naša posla“. - Zoo-vrt godišnje poseti više od 160.000 ljudi i dovoljno je da dvoje bude „domišljato“ da napravi štetu i za sebe i za nas – priča sagovornica „Novosti&ldq...
Com Content 1674 48
Životinje trpe nesprovođenje zakona!... U „Beogradskoj hronici“ koja je emitovana 18. oktobra 2011. godine, dr Zoran Mićović, direktor Uprave za veterinu, najavio je mogućnost izmena Zakona  o dobrobiti životinja. Ceo prilog odavao je utisak legalizacije eutanazije pasa i mačaka. Mnogi gradjani ne znaju da zapravo nije ni prestala njena primena iako je to bilo naloženo važećim zakonima. Pri tome nije pomenuo jednu veoma važnu činjenicu: da se Zakon o dobrobiti životinja uopšte ne sprovodi širom Srbije još od kada je donet juna 20...
Com Content 1685 48
Vegetarijanac u Srbiji... Danas su u Srbiji aktuelne mnoge nevladine organizacije koje se bave borbom protiv raznih oblika diskriminacije kao što su seksualna, rasna ili verska, a šta je sa prehrambenom diksriminacijom? Šta je sa nama vegetarijancima? Nikad nisam bio u fazonu da se deklarišem po bilo kom osnovu, ali s obzirom na činjenicu da sam pre dvanaest godina rešio da prestanem sa konzumiranjem mesa, bio sam primoran da se deklarišem. Naravno, samo u situacijama kad bi me neko u gostima ili restoranu pitao šta bi ...
Com Content 550 48
Irvinova muževljevim stopama... Udovica Stiva Irvina, poznatijeg kao "Lovac na krokodile", koji je život posvetio divljini, rešila je da nastavi muževljevu misiju.  Teri Irvin je objavila da će započeti istraživanje kitova metodama koji ne uključuju i njihovo ubijanje. Ona želi da pokaže da je ubijanje kitova u istraživačke svrhe, koje sprovodi Japan, naučno neosnovano i nepotrebno. Japan odlučno tvrdi da je godišnji pokolj oko hiljadu kitova ključan za naučno istraživanje navika i načina života kitova. Udovica Stiva Irv...

Najčitaniji tekstovi

Novi tekstovi

Svi tekstovi u rubrici

All articles in category

Sponzor BeGeVege festivala

Zdrawo Slatko

Foto Galerije

Časopis Udruženja

szz casopis6 7 thumb

szz casopis4 5 thumb

szz casopis2 3 thumb

szz casopis01 thumb

SZZ @ Facebook

PRIJATELJI SAJTA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Početak kraja života kakvog poznajemo na planeti Zemlji?

Read Full Article »