Prava životinja

szz logo naziv transparent2

Unesite svoju e-mail adresu ispod
i redovno pratite najnovije vesti:

Predavanje Dr.Kristijana Zajlera (Dr.Christian Sailer)

Foto galerija predavanja  >>

Christian SailerGovoriti o „dostojanstvu“ životinja i iz toga možda izvesti prava životinja u odnosu prema zakonodavstvu, jeste provokacija, i to u dvostrukom pogledu: s jedne strane prema stilu života našeg društva kojem životinja pripada - da se životinje industrijski preradjuju u  „mesnu robu“, a s druge strane prema slici sveta našeg društva u kojem su dostojanstvo i iz njega rezultirajuća prava predvidjeni samo za čoveka. Naša tema je dakle senzacionalna i nameće pitanja koja najčešće tonu u glavnoj struji prirodnonaučno-tehničkog doba.

I

Ni u jednoj epohi čovečanstva nije toliko velikom broju životinja pričinjeno toliko patnje kao u naše vreme.

Setimo se na primer samo štala za masovni uzgoj životinja u kojima su ove žrtve moderne industrije mesa , mleka i jaja zbijene na toliko uzanom prostoru,  da jedne druge napadaju iz straha i zbog agresivnosti: svinje odgrizaju jedne drugima uši i repove,  kokoške čupaju jedne drugima perje i kljucaju jedne druge dok ne prokrvare. Koke nosilje vegetiraju u kavezima čije je dno manjih dimenzija od lista  A4. Da bi se ove agresije stavile pod kontrolu, ljudi ne povećavaju štale, nego svinjama lome zube-očnjake a petlovima odsecaju po jedan zglob na nožnim prstima. Sve se to radi bez davanja anestezije. Pri punoj svesti svinjama odsecaju mošnice jer  se meso veprova lošije prodaje zbog neugodnog mirisa. Životinjama se obezbedjuju životni uslovi koji ih doslovce izludjuju i iziskuju neprestano davanje lekova za umirenje i antibiotika ali i pored toga trećina žrtava oboli i umire već u štali.

Ili, setite se samo puta patnje životinja koje transportuju u klanicu – uzduž i popreko kroz Evropu kamionima ili brodovima. Svi smo videli i doživeli te slike na televiziji: tesno zbijena goveda, ovce, konji, svinje, pernata živina, - žedne, iscrpljene do smrti, teško povredjene, na umoru ili već mrtve na teretnjacima ili brodovima. Mnoge od njih putuju danima i nedeljama, a neke od njih muče na način koji ne možemo ni da zamislimo: u preuskim vozilima u kojima opet dolazi do borbi izmedju pripadnika iste vrste, vrućinom i hladnoćom i gladju, strahom od okoline na koju nisu navikli i udarcima električnom palicom. Koja od njih ne stane na noge, nju viljuškarom ili pomoću sajle i čekrka bacaju na palubu broda. Mnoge životinje dolaze na odredište sa polomljenim kostima, povredjenim očima i krvnim ranama. Na stotine hiljada ih, od stresa i straha od smrti, ugine još pre nego što stignu na odredište, a samo u Nemačkoj okruglo pola miliona.

Mučenja u štalama i tokom transporta prelazi onda u varvarstvo klanica. Pošto ih istovare uz pomoć udaraca motkama i električnim palicama za gonjenje stoke, teraju ih kroz uzane hodnike da bi ih opili i potom zaklali. Miris iznutrica i krvi pomaže im da naslute šta ih čeka. Izgleda da ove žrtve obuzima neopisiv strah kada vide kako pripadnici njihove vrste klonu i sruše se na pod kada ih pogode strelama u kojima se nalazi sredstvo za opijanje. Trzaju se uvek iznova i viču, ali nova stoka koja pristiže tiska se napred; često se dešava da opijanje pomoću električnih klješta ne uspe i životinje se probude, te budu zaklane, iskrvare i raskomadaju ih pri njihovoj punoj svesti.

Ne treba zaboraviti ni torture životinja u naučnim laboratorijama. Ljudi najpre učine da one obole, da bi na njima testirali lekove ili kozmetiku, da bi ih operisali, presadjivali im organe i amputirali udove, otrovi im se ubrizgavaju direktno u trbušnu duplju, oči ili pluća.  Da bi se testiralo dejstvo otrova, u eksperiment spada i to da se životinje pri punoj svesti, satima i danima uvijaju u grčevima boreći se sa visokom temperaturom i krvavim prolivima. Širom sveta na ovaj način bude godišnje ubijeno 300 miliona životinja: miševa, pacova, ptica, riba, kunića, majmuna, pasa, mačaka i ovaca a i goveda i konja.

Užasi koje smo ovde opisali nisu nikakvi retki ekcesi već oni spadaju u svakodnevicu života i umiranja životinja.  I kada zakoni zabranjuju nepotrebno mučenje – kao npr. klanje bez opijanja ili eksperimente na životinjama bez valjanog razloga -  većina navedenog dogadja se s dozvolom , a ostatak se dogadja prosto zbog toga što su državne kontrole isuviše velikodušne, ili zbog toga što se ove grozote dogadjaju zato što konkretno preduzeće to tako čini - kada treba što jeftinije da se proizvede što više mesa. Većina potrošača potiskuje saznanje o tome iz kakvog pakla dolaze pečeni pilići ili stek na njihovim tanjirima. Oni prihvataju krvavu predistoriju ovih životinja, jer ove su korisne životinje, a korisne životinje su, eto, životinje koje treba klati i koje žive i umiru za to da bi ih čovek pojeo. To je oduvek bilo tako i to, smatra većina ljudi danas, i dalje treba tako da ostane.

II

Ovim smo došli do druge konfliktne tačke naše teme: do tradicije i slike sveta zapadne kulture,  koje su dovele do toga i dozvoljavaju da se tako ophodimo prema životinjama.

Takozvani hrišćanski Zapad je oduvek malo toga ostavljao za životinje. Bog Starog zaveta je ljudima navodno objavio: „I sve zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po Zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke .“ (1.Moj., 9,2). A u Novom zavetu se ovaj stav ne koriguje temeljno : kada je posle 50 do 100 godina, na osnovu rekla-kazala zapisan život Isusa iz Nazareta, našlo se malo toga u korist životinja - što se jedva može dokazati - da se ovaj učitelj miroljubivosti  nije za njih jasnije založio. Zvanična crkva, koja se pojavila u vekovima koji su usledili, objavila je prednost čoveka u odnosu na životinje. Crkveni učitelj antičkog doba, Aurelije Avgustin (354-430), koji je u svojim „ispovestima“ slavio svog stvoritelja svim srcem, pisao je hladno o svojim sastvorenjima : „Iz njihovih krikova možemo videti da životinje umiru u velikim mukama; ali to se čoveka ne tiče, jer životinja nema razumnu dušu i stoga nije sa nama povezana jednom zajedničkom prirodom“.  A Toma Akvinski, koji je živeo 900 godina posle njega (1224-1274) i postao najuticajniji crkveni teolog svih vremena,  izričito opominje na to da životinje treba voleti i sa njima živeti u prijateljstvu, jer su životinje „iracionalna živa bića“ koja nemaju besmrtnu dušu.  Njegove misli se i danas nalaze u službenom katehizmu katoličke crkve.

Ljubav prema životinjama jednog Franje Asiškog (1182-1226) ostala je epizoda.

Ni od filozofije nije došla nikakva pomoć za životinje. Ona se vekovima osećala kao „sluškinja teologije“. A u XVII veku, Rene Dekart (1596-1650) je svojim čuvenim „cognito, ergo sum“ još zaoštrio pogled na svet koji je bio usmeren na čoveka. Duh se redukuje na čovekov mozak, a ostatak sveta je materija; životinja nije ništa drugo nego automat koga Dekart poredi sa „satnim mehanizmom od točkova i opruga“.  Ova mehanicistička slika sveta je u vremenu koje je usledilo slavila trijumfe u društvu sa nastajućom prirodnom naukom, ali je iz vida izgubila život prirode i životinja. One su bile više objekti za istraživanje ljudskog duha koji sebi potčinjava prirodu i prirodno-naučno je nadvladava, kao što je to propagirao  Frensis Bekon (1561-1626), još jedan protagonista iz tog doba.

Iz dualizma duha i prirode, Imanuel Kant (1724-1804) je sto godina kasnije razvio svoje učenje o moralu i sa njim povezani pojam ljudskog dostojanstva, koji i dan danas ostavlja utisak. Sopstvena vrednost i dostojanstvo pripadaju samo individuumu koji je kao razumno biće autonoman i koji je u stanju da sebi zada jedan moralni zakon koji odgovara zakonu svih razumnih bića koja jedna druge priznaju kao sopstveni cilj a nikada kao sredstvo za postizanje cilja. Autonomija čoveka kao moralnog bića daje mu njegovu bezuslovnu neuporedljivu vrednost i temelj je njegovog dostojanstva. On doslovce piše: „Dakle, moral i čovečanstvo, ukoliko je ono za njega sposobno, jeste ono što jedino dostojanstvo ima“.

Time je ponor izmedju ljudi i životinja postao još veći. Dostojanstvo nekog individuuma se posmatra u našoj razumnoj prirodi, a ta priroda se pripisuje jedino čoveku. Samo je on oslobodjen carstva ciljeva, dok su neljudska živa bića vezana za veze i odnose koji postoje u prirodi. Jedino je čovek svestan samog sebe i u stanju je da se distancira od samog sebe u korist viših ciljeva, da relativizuje svoje sopstvene interese, sve do samopredavanja. To mu, kao moralnom biću, daje jedan apsolutni status koji utemeljuje njegovo neponovljivo dostojanstvo koje mu daje pravo da ni od koga ne bude „porobljen“ i da kao moralna osoba ne bude lišen svojih sopstvenih ciljeva.

Iz neponovljivog dostojanstva čoveka proizilaze i njegova neponovljiva prava. U tom smislu se u članu 1 Opšte deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima iz godine 1948, kaže: „ Svi su ljudi slobodni i rodjeni jednaki po dostojanstvu i pravima“. A u članu 1 nemačkog ustava iz 1949 ustavotvorac konstatuje: „Dostojanstvo čoveka je neprikosnoveno“.  Ovo nije samo ontološka konstatacija, već istovremeno i izvor prava zbog čega se u tekstu ustava dalje kaže: „Nemački narod se zato izjašnjava za nepovrediva i neotudjiva ljudska prava kao temelj svake ljudske zajednice... „

To je jedno gotovo tragično izgledajuće postavljanje skretnica zapadnjačke istorije duha, što je ovaj kenigzberški filozof, koji teži najvišoj etici, dostojanstvo živog bića i prava koja iz toga slede razvio samo za ljude i time bitno doprineo tome da sve do nedavno ne bude ni govora o „dostojanstvu životinja“ i „pravima životinja“. Antropocentričnost ovog pogleda na svet je bila važan razlog za to što se naša  prirodnonaučno-tehnička civilizacija nije razvijala sa prirodom nego protiv nje. Elementi, minerali, biljke i životinje se tretiraju ne kao partneri, nego kao resursi koje čovek neograničeno iskorišćava – tropske šume, mora i okeani, rudna blaga  i ništa manje životinjski svet koji je u džungli postao žrtva lovaca na veliku divljač, a u bogatim zemljama žrtva industrijske proizvodnje mesa. U medjuvremenu priroda je počela da se najoštrije buni protiv ovog gusarenja od strane čoveka - promenom klime na Zemlji, ali i povećavanjem broja bolesti i pošasti kod ljudi i životinja. Goruće lomače za vreme BSE-krize i milionostruko uništavanje peradi za koju se sumnjalo da je obolela, jesu upozorenja ljudima. Pitanje o ispravnoj etici mora se iznova postaviti. Na njega je svojevremeno dat odgovor tako što je priroda izuzeta. Ovaj odgovor se očigledno pokazao kao pogrešan. Dakle, moramo pronaći jedan novi red u životu, gde će čovek postati svestan da Zemlja ne trpi nikakve nasilne samodršce već zahteva saradnju čoveka sa svetom koji ga okružuje.

III

 

U pogledu ove odavno zakasnele promene paradigmi, od pre nekoliko decenija se uvek ponovo glasno postavljaju etički zahtevi za jednim osnovnim novim rešavanjem odnosa između ljudi i životinja. Na najspektakularniji način ih je prvi postavio austalijski filozof Peter Singer, koji je 1975. godine stupio na međunarodnu scenu svojom knjigom sa programskim naslovom „Liberation of animals“. On pokušava da pomoću principa jednakosti  savlada postojeće barijere između ljudi i životinja. Ako prihvatimo ovaj princip „kao razumnu moralnu osnovu za naše odnose prema članovima našeg roda“, onda smo „takođe obavezni da ga priznamo kao razumnu moralnu osnovu za naše odnose sa njima izvan našeg roda, - sa neljudskim živim bićima“.    Pritom ovo ne pretpostavlja jednakost sposobnosti ljudi i životinja; radi se o jednakom tretmanu interesa. Interesi životinja, koji traže da budu uključeni u naše odmeravanje interesa, zasnivaju se pre svega na njihovoj sposobnosti za patnju. Singer svoj postulat zasniva na čuvenom pitanju engleskog filozofa Džeremija Bentama (Jeremy Bentham, 1748-1832), u kojem postoji „nesavladiva razdvajajuća linija“ između ljudi i životinja: „Da li je to sposobnost da se misli ili možda sposobnost da se govori? Ali, odrasli konj ili odrasli pas su neuporedivo razumnija i saopštljivija živa bića nego neko dete staro tek jedan dan, nedelju dana ili čak mesec dana. Ali, čak i ako bismo pretpostavili da su drugačiji, šta bi to činilo? Pitanje nije: umeju li one da misle? Ili: umeju li da govore? Nego : umeju li da pate?“   Onoliko koliko to može da zavisi od rase nekog čoveka - da li se ja obazirem na njegovu patnju, toliko malo može da zavisi od roda nekog živog bića, da li se čovek obazire na njegov interes da ne pati, ili ne.  

Ko uzima u obzir samo ljudske interese, a patnju drugih živih bića zaboravlja, jedino po reči „specija“(vrsta) postaje jasno zbog čega Singer kreira reč  „specizam“.  Princip jednakog uzimanja u obzir istih ili sličnih interesa važi štaviše  za sve rodove. To ne znači izjednačavanje radi izjednačavanja: „U nekim situacijama će neka individua jedne specije (vrste) patiti   više nego neka individua neke druge vrste, zbog čega onda moramo dati prednost većoj patnji.“   Markantan primer jeste korišćenje životinja za hranu iz industrijalizovane proizvodnje mesa. Ako jedenje mesa nije preduslov za zdravlje i dug život, već služi uglavnom zadovoljenju čula ukusa, onda interes onoga koji jede meso ima manju težinu nego interesi svinja i goveda koji trpe u masovnom uzgoju. Princip jednakog odmeravanja interesa ne dozvoljava da se veći interesi životinja - da ne budu celog života zatvorene i da ne bivaju unakažene, žrtvuje manjim interesima čoveka – da uživa u jedenji steka.   

Ovo odmeravanje interesa, naravno, još uvek ne vodi pravu neljudskih živih bića da ne budu  ubijena. Ovo pitanje Singer sledi na taj način što pojam „ličnost“ ne vezuje samo na ljudski rod, nego za sva živa bića koja su „svesna svog entiteta“, koja poznaju prošlost i budućnost i sposobna su da imaju želje u pogledu svoje sopstvene budućnosti. Ukoliko se ovo tiče životinja, on im dopušta pravo na život, onako kako to pripada ljudskim ličnostima.  Ovo poređenje se zatim zaoštrava u sledećoj formulaciji : „Izgleda da su neke neljudske životinje obdarene razumom i samosvesne su, i shvataju same sebe kao zasebna bića sa prošlošću i budućnošću. Ako to jeste tako, ili prema našem najboljem znanju može tako da bude, onda je u ovom slučaju argument protiv ubijanja jak kao i argument protiv ubijanja ljudi sa trajnim duševnim      obolenjem:“    Poslednjom polurečenicom  bivamo u isto vreme suočeni sa  velikom problematikom Singerove etike : ličnost, koja po Singeru zaslužuje etičku zaštitu života, vezana je za svoju proizvodnu i stvaralačku sposobnost i time nije samo nezavisna od roda homo sapiens, nego je i unutar tog roda ograničena na intaktne članove.

Ovaj problem se zaoštrava do nepodnošljivosti ako se u obzir uzmu utilitaristička dodavanja Singerovom konceptu koja vode tome da pojedinac uzmiče iza sreće većine.To važi kako za svet životinja, tako i za ljude. Ukoliko životinje nemaju karakter ličnosti, već su samo sposobne da difuzno osećaju, dozvoljeno je ubijati one manje vredne da bi se onim vrednijima napravilo mesta. I ukoliko su ljudi duševno bolesni ili su invalidi, po Singerovom konceptu ne bi bio nikakav gubitak ubiti ih,    ako bi u isto vreme bili zamenjeni začinjanjem zdravih ljudi. Ovde posmatraču u lice duva hladnoća jednog nehumanog koristoljubivog razmišljanja, koja njegovu etiku vodi na krivi put. Time Singer više šteti zaštiti životinja nego što hoće da joj bude od koristi.

Neka i mnogo toga bude osporavano : ono što ostaje jeste da on trajno dovodi u pitanje antropocentrično stanovište, učeći nas da kod svih životinja treba da uzimamo u obzir njihovu sposobnost da pate, a kod viših životinja njihovu ličnosti sličnu svest. Iz toga Singer na kraju izvodi sledeći zaključak : „Na ravni praktičnih moralnih principa bi u svakom slučaju bilo bolje potpuno odustati od ubijanja životinja radi ishrane osim ukoliko bi to bilo neophodno za preživljavanje. Ako ubijamo životinje radi ishrane, onda ih mi posmatramo kao objekte sa kojima možemo činiti šta nam je volja. Njihov je život onda manje vredan u odnosu na naše potrebe...“  

Drugi međunarodni podsticaj da se iznova definiše moralni status životinja usledio je od strane američkog filozofa Toma Regana. U njegovom glavnom delu, koje se pojavilo 1984 sa naslovom „The case for animal rights“ on predstavlja jedan filozofski odmeren koncept u okviru kojeg više razvijenim životinjama dodeljuje kako sopstvenu vrednost, tako i sopstvena prava. Pri tom on, prilikom svojih razmišljanja povezuje etičku intuiciju sa racionalnim zaključcima.

Zdrav ljudski razum, naše služenje govorom i ponašanje životinja predočavaju nam da im mi dodelimo svest, opažanja, želje, pamćenje, predstave o budućnosti i druge slične sposobnosti koje približavaju ljudskoj svesti. U svakom slučaju, za sisare Regan to prihvata. Zbog svog emocionalnog života ovim životinjama pripada jedna „inherentna vrednost“  .  Životinje koje zbog navedenih duševnih osobina poseduju sopstvenu vrednost, Regan označava kao „subjekte života“, jer se radi o živim bićima koja imaju svoj individualno doživljen napredak, koje imaju osećanje svog identiteta i čiji život tokom vremena za njih može proticati dobro ili loše.

Sve individue vrste sisara poseduju ovaj status subjekta, nezavisno od konkretnih osobina i sposobnosti pojedinačne životinje – isto kao što ljudsko dostojanstvo pripada svakom članu vrste „homo sapiens“, nezavisno od toga da li je on kao odojče ili duševno ometeni u položaju da potpuno razvije svoje ljudsko dostojanstvo. Pri tom sve individue sa sopstvenom vrednošću imaju pravo da se ova vrednost respektuje, svejedno da li ove individue pripadaju ljudskoj vrsti ili rodu sisara. Pravo na respektovanje sopstvene vrednosti i pravo na jednak tretman Regan smatra moralnim pravom koja, slično kao i ljudska prava, egzistiraju nezavisno od toga da li su priznata od strane državnog zakonodavstva .

Pravo na respektovanje sopstvene vrednosti sadrži i to da se jednom takvom živom biću načelno ne sme naneti nikakva šteta i da mu treba pomoći i onda kada mu druge moralno delujuće individue, dakle ljudi, nanose štetu. Pri tom jedno takvo nanošenje štete neće uslediti samo onda kada životinje osećaju aktuelne bolove zbog načina na koji ih tretiramo (npr. zbog toga što svinjama odsecamo repove u tovilištima za masovni uzgoj) već i time što mi tim životinjama uskraćujemo slobode koje pripadaju njihovom biću (tako što ih držimo zatvorene tokom čitavog njihovog života), čak i ako stvarno ne osećaju to oduzimanje slobode budući da je nikada nisu ni uživali. Najgore nanošenje štete sastoji se u okončavanju života, pošto mi „subjektima života“ oduzimamo njihove šanse za budućnost, ubijanjem prezirući njihovu sopstvenu vrednost.

Stoga Regan dolazi do rezultata: „“Fundamentalna moralna nepravda ovde nije to što se životinje drže u uzanim kavezima ili izolovano, ili što se ignorišu njihovi bolovi i njihove patnje, njihove potrebe i želje ili što se ove ne uzimaju u obzir. Sve to je naravno pogrešno, ali to nije fundamentalna nepravda. To su simptomi i ispoljavanje duboke sistematske nepravde koja dopušta da se životinje posmatraju i tretiraju kao da nemaju nezavisnu vrednost, kao da su one za nas resursi. Dati više saputnika životinjama na seoskom imanju, dati im više prostora, više prirodne okoline, od fundamentalne nepravde ne stvara pravo, isto toliko malo koliko bi se fundamentalna nepravda preokrenula u pravo ukoliko bi se životinjama u laboratorijama dali veći i čistiji kavezi ili ukoliko bi im se više davala narkoza.“ 20 Fundamentalna nepravda jeste ubijanje životinja.

Vidimo koliko se mnogo ovaj koncept razlikuje od Singerovog utilitarističkog   stanovišta : za njega su moralno relevantni bili samo uvek aktuelni doživljaji i iz njih stvarno rezultirajući interesi, i osim toga samo kao mesto zbirnog računa svih živih bića: kada su ova bića koja pate mogla da budu zamenjena srećnim bićima njihov je život bio bez zaštite, svejedno da li kod životinja ili ljudi. Nasuprot Singeru, Regan ne polazi od interesa, nego od njihovih nosilaca i odobrava im neprikosnoveno, individualno, subjektivno pravo na poštovanje njihovog dobrog zdravlja i njihovog života. Pri tom, dostojanstvo čoveka niti ostaje na otvorenoj pruzi niti se izjednačavajuće prenosi na jedan deo neljudskih živih bića, već dotična sopstvena vrednost koja je određena biću svojstvenim načinima ponašanja postaje predmet moralnih prava koja kod životinja, isto kao i kod ljudi, zabranjuju da ih se tretira ne kao sopstvenu svrhu, već samo kao sredstvo.  

Ko se ovde neće setiti Imanuela Kanta. On svakako nije mogao ići preko ovog mosta između ljudi i životinja, jer je svoju etiku hteo da podupre isključivo moralnom autonomijom čistog uma, pošto je uključivanje prirode u svoj etički spoznajni proces smatrao faktorom rizika.

Da bi smo se oslobodili antropocentrične teskobe Imanuela Kanta i savladali njene pogubne posledice za odnos čoveka prema prirodi potrebni su, naravno, novi napori. Njih je u najnovije vreme uložio pre svega nemački filozof Klaus-Mihael Majer Abih. U svom glavnom delu koje se zove „Praktična filozofija prirode“ (1997) on rađanju jedne filozofije „samosigurnosti“ 21  suprostavlja jednu etiku „čovekove koegzistencije“ 22 sa prirodom. Čovek se ne da objasniti bez te prirode. On je kroz istoriju prirode postao ono što jeste.  A kada postavimo ono etičko pitanje – kako treba da živimo, na njega ne možemo odgovoriti bez te prirode koja nas okružuje  i koja je u nama postala oblikom. Ona nam kazuje ko smo i iz toga možemo zaključiti šta treba da činimo. Jedinstvo uma i prirode postaje izvor etičke spoznaje. 23 Ako ne isključimo prirodu, i osećanja nas mogu „voditi ka spoznaji“: „Ja osećam sebe. Ja  jesam“. 24 – Ovo antropološko Samoposebirazumljivo postaje princip spoznaje našeg sopstva i našeg „Sveta koji nas okružuje“.

U saosećanju sa biljkama i životinjama mi doživljavamo prvobitno srodstvo svih živih bića iz zajedničke istorije prirode. Svako živo biće je kao deo celine jedna individuacija života. Prema svim živim bićima se treba ponašati u jednakoj meri prirodno i odgovarajuće njihovoj prirodi. U tu prirodu spada i to da sva živa bića teže tome da „na najbolji mogući način budu ono za šta su po svojoj prirodi dobra.“ Iz principa jednakosti proizilazi između ostalog i to da jednako treba voditi računa o sposobnosti neke životinje da pati, kao i o takvoj sposobnosti kod čoveka. Nadalje treba uzeti u obzir i to da sve životinje imaju interese i želje, odgovarajuće načinu njihovog života.  Osim toga, obaveza poštovanja prema našim sabićima temelji se na uvidu, da mi sve ono što jesmo  dugujemo drugima, kako u okviru istorije porekla, tako i u našoj današnjoj koegzistenciji.  Bez životinja čovek nije ni mogao da nastane i bez njih ne bi bio sposoban da preživi. Prema svim entitetima prirode moramo se ponašati tako „da u prirodi sve dođe do svog prava“. Svako živo biće jeste deo jedne zajednice prirode i kao takvo poseduje sopstvenu vrednost. Pošto sopstvena vrednost svih bića vodi poreklo iz istog izvora, naime iz istorije prirode, ona pripada svim entitetima prirode i prema njima se treba ponašati shodno njihovoj sopstvenoj vrednosti. Iz prirodno- istorijske povezanosti, u koju su povezani čovek i priroda, rezultira dostojanstvo onoga što je nastalo.

Ovo su neki od najvažnijih kamenčića u mozaiku jedne etike životinja koja se rasuta može naći u celokupnom delu Majer-Abiha. Koji praktični zaključci iz toga proizilaze za ponašanje prema životinjama? Ako na isti način moramo uzimati u obzir njihove interese i želje da žive prirodno, kao što u obzir uzimamo interese i želje ljudi, onda se zabranjuje mučenje i ubijanje životinja u masovnom uzgoju. 
Majer-Abih doslovce piše : „Ako smo ozbiljno mislili to sa dostojanstvom ovih stvorenja, trebalo bi da se jednom setimo i njihove zaštite, najpre tamo gde ih svaki građanin industrijskih društava sam povređuje više puta u toku dana, naime kada jede.“  I dalje : „mučenje životinja dolazi na sto i onda kada se jede meso iz masovnog uzgoja životinja. I kada hrana ovih životinja vodi poreklo npr. iz Brazila, sa njom na sto dolazi i krčenje tropskih šuma koje vrše siromašni ljudi koji inače ne bi mogli da nađu dovoljan prihod za život u Brazilu u postojećim vlasničkim odnosima koji se stabilizuju izvozom hrane u Evropu. Ko živi vegetarijanski ...,po pravilu ne mora da brine o tome.“

Poslednji zaključak Majer-Abih naravno ne izvlači : sopstvena vrednost doduše pojačava zahtev da se životinja poštuje u svom prirodnom zahtevanju; ali ona ipak ne sme da bude ubijena. Ako je neka životinja živela primereno svojoj vrsti, tako misli  Majer-Abih, čovek sme i da je zakolje. Obrazloženje za to se, prema sadržaju i stilu, u odnosu na ostale visine njegovog filozofiranja izvodi gotovo banalno : „ Pošto je život ostalih oblika života  uslov naše egzistencije, pogrešno bi  bilo smatrati ga promašajem i svu hranu takoreću zlonamerno trpati u sebe, jer čovek već time ponovo na sebe tovari krivicu.“  Tu se postavljaju ozbiljna kontra-pitanja : ko danas još ozbiljno osporava da čovek jednako dobro može da se prehrani vegetarijanski da bi živeo zdravo, štaviše zdravije nego ako bi jeo svoja sastvorenja? I gde je njihovo dostojanstvo ako njihov život poštujemo samo onoliko dugo dok želimo da ih imamo u svom tiganju?

                                 IV   


Ako pokušamo da sažeto izložimo osnovne misli Singera, Regana i Majer-Abiha, koje su reprezentativne za današnju diskusiju o novom regulisanju odnosa između ljudi i životinja, onda se u glavnim crtama dobija sledeća slika :

- prvo : životinje su bića koja su sposobna da pate, koja imaju svoje interese i svoje potrebe koje su delom slične osnovnim potrebama ljudi
- drugo : ukoliko postoji ova sličnost, princip jednakosti zahteva da interese životinja respektujemo isto koliko i slične interese ljudi.
- treće : životinje imaju sopstvenu vrednost, koja za Singera i Regana  proizilazi iz njihove svesti, dok kod Majer-Abiha srodstvo životinja i ljudi igra dodatnu  ulogu.
 
Singer govori o životinjama-„ličnostima“, Regan o „subjektima života“. Obojica iz toga izvode prava životinja na njihovoj vrsti primeren tretman i na zaštitu njihovog života, zbog čega se zabranjuje da bivaju ubijane u svrhu ishrane.  Majer-Abih govori o dostojanstvu životinja i iz toga izvodi prava životinja koja do duše  zabranjuju držanje životinja u masovnom uzgoju, ali ne i ubijanje životinja nakon jednog životinjama primerenog života, a u svrhu ishrane ljudi. Vidimo dakle da se ove osnovne misli delom preklapaju, ali se rezultati u centralnoj tački ubijanja životinja razmimoilaze. Ko je u pravu ?

Da li je dovoljno ako Majer-Abih, da bi obrazložio svoje mišljenje ukazuje na to da je jedan uslov našeg bivstvovanja da se živi od ostalog života, i da, konačno, i vegetarijanci jedu život jedući biljnu hranu? Da li je dovoljno kada Regan, da bi obrazložio svoje suprotno mišljenje, ukazuje na to da svi sisari zbog svoje svesti imaju jednu „inherentnu vrednost“ koja ih čini „subjektima života“ , pribavljajući im time prava u koja čovek ne sme da se meša, sa izuzetkom teških slučajeva kolizije, kao što je nužna odbrana?

Ako ne želimo da zahtevi za većim ili manjim sopstvenim pravima životinja ne ostanu samo apeli bez izgleda na uspeh, treba u svakom slučaju razjasniti u kojoj meri su oni kompatibilni sa uobičajenim razmišljanjem o etici i u kojoj meri se pravnopolitički mogu ostvariti, drugim rečima : šta gubimo ako, pored dostojanstva ljudi i ljudskih prava priznamo i dostojanstvo životinja i odgovarajuća životinjska prava. Kod razjašnjavanja filozofskog dela ovog pitanja proizaći će možda i dodatni aspekti uz dosadašnje „za“ i „protiv“ zaštite života životinja.

U filozofskom pogledu znatno se smanjuje na prvi pogled lako shvatljiva napeta situacija, ako se uzme u obzir da zahtevana pravna jednakost ljudi i životinja ne znači da je u svakom slučaju život jednak životu. Regan ovo objašnjava svojim čuveni primerom prepunog čamca za spasavanje u kojem se nalazi nekoliko ljudi i jedan veliki pas. Čamac bi se mogao sačuvati od potapanja jedino ako bi neko od putnika bio bačen sa palube i umro. Na žaljenje svih ljubitelja životinja i na radost svih antropocentrista Regan psa baca sa palube – sigurno teška srca, ali sa opravdanjem da se šteta koju smrt sa sobom donosi za jednu individuu sastoji u gubitku njenih mogućnosti za život i da su ove kod čoveka mnogo veće nego kod psa. U slučaju kolizije mora se odmeriti vrednost života različitih individua, i individui sa širim životnim horizontom i većom vrednosti života koja ide sa tim, mora se žrtvovati individua sa skromnijim mogućnostima doživljaja. Uobičajena hijerarhija vrednosti koja polazi od primata čoveka, ostaje dakle nedirnuta ako dođe do konfliktnog slučaja. Svakako nije konfliktni slučaj kada čovek hoće da ubije neku životinju da bi je pojeo, iako bi se mogao prehraniti i na drugi način; zbog toga utoliko osnovno pravo životinje na život daje prvenstvo golom interesu čoveka da jede sa što većim užitkom. Slično odmeravanje smo, kao što je već pomenuto, konstatovali i kod Singera, koji osuđuje ubijanje životinja u svrhu ishrane, osim ako je ono neophodno radi preživljavanja čoveka.

Ni okolnost da životinje najčešće ne mogu da preuzmu odgovornost  i ne mogu da donose autonomne odluke, sa filozofske tačke gledišta nije nikakva smetnja da im se odobre prava : doduše, prema antropocentričnoj koncepciji prava, neki subjekt prava može biti samo biće koje u isto vreme može da bude i subjekt dužnosti koji   dakle može da bude svestan svojih dužnosti i koji može da ih ispunjava. Nemački filozof Leonard Nelzon (1882-1927) je o simetriji prava i dužnosti koja se vraća na Kanta, već početkom prošlog veka upozorio na to da je za neki subjekt prava manje konstitutivno imati interese koji mogu biti povređeni, nego za neki subjekt dužnosti. Nadovezujući se na to Nelzon razvija jednu maksimu koja govori o Kantovom kategoričkom imperativu : „Ne postupaj nikada tako da ne možeš i da odobriš svoj način postupanja, i ako bi interesi pogođenih tvojim postupanjem bili tvoji sopstveni.“ Ovaj filozof, šireći Kantov koncept prava ne ide više dalje na razumom upravljanu ličnost kao jedinog nosioca prava, već uvodi i svaku individuu kojom upravljaju jedino interesi. Utoliko je on već unapred izneo mnogo toga što igra ulogu u današnjoj diskusiji. Svi nosioci interesa su, preme Nelzonu, u isto vreme i ličnosti. On zatim konstatuje :  „Svaka ličnost ima kao takva jednako dostojanstvo sa svakom drugom.“ Iz toga on izvodi njeno subjektivno pravo na poštovanje njenih interesa. „Prema ovom osnovnom stavu o ličnom dostojanstvu, svako biće koje ima interese, dakle svaka ličnost, ima pravo na poštovanje svojih interesa. Ovo pravo jeste pravo ličnosti. Svaka ličnost je dakle jedan subjekt prava, jer ona je po svom pojmu jedan subjekt interesa.“

Koliko je rešen filozofski koncept Nelzona o savladavanju uskosti Kantove antropocentrične etike dužnosti toliko su teški njegovi rezultati za našu današnju  situaciju : ako stalno moramo da se pitamo, ne samo o svojim bližnjima, nego i o životinjama - da li bismo postupali tako kako postupamo i onda kada bi time bili pogođeni naši sopstveni interesi, ne smemo više o životinjama raspravljati u okviru masovnog uzgoja, niti ih mučiti u eksperimentima, i uopšte ih ne smemo ubijati da bismo ih prerađivali u meso. Radi se o istom rezultatu do koga dolazi i Regan i u Nelsonovoj teoriji  vrednosti primat čoveka ostaje netaknut. On izričito konstatuje : „Ne postoji nijedna opšta, filozofski utemeljena zapovest, da zbog  interesa životinja treba da zanemarimo sopstvene interese. “ ... Tako može vrlo verovatno biti dozvoljeno da budu povredjeni interesi neke životinje ako bi bio povredjen neki preovladjujući naš interes. To, sledstveno tome, važi i za slučaj da nije moguće drugačije očuvati interes za sopstveni život ili za održavanje sopstvene duhovne i telesne snage, nego uništavanjem života neke životinje.“

Takve klauzule otvaranja ove zapovesti o jednakom tretiranju ljudskih i životinjskih interesa čine prihvatljivim i mogućim priznavanje dostojanstva životinja i instaliranje prava životinja, a da se pritom ne povrede ljudsko dostojanstvo i ljudska prava. Ipak, prihvatanje životinja u krug nosilaca prava vodi znatnim ograničenjima slobode čoveka, i to sa strane nekog subjekta prava koji u filozofskoj hijerarhiji vrednosti stoji ispod čoveka. Zbog toga stručnjak za pravne nauke Johanes Kaspar tematizuje pitanje o moralnoj prihvatljivosti životinjskih prava u jednoj kulturi koja do sada životinje nije posmatrala kao „moralne subjekte poređenja“ Drugačije formulisano, reč je o tome koji pravno-etički razlozi postoje da čovek dozvoli sebi da se veže za živa bića koja je u istoriji razvoja života ostavio iza sebe.

Kaspar govori u tom kontekstu o „modernoj koncepciji ljudskog dostojanstva u koju spada i odgovornost i empatija za stvorenja“. Čovek koji je moćan da dela doveo je životinje u zavisnost od sebe i zbog toga je obavezan da vodi računa o njihovim interesima i pravima koja iz njih proizilaze. Autonomija čoveka ima uzajamni odnos sa odgovornošću za njegovo postupanje. Bez ove odgovornosti nema ni ljudskog dostojanstva. Što je veći odnos zavisnosti životinja od moćnodelajućeg i za individualno samoodređivanje sposobnog čoveka, utoliko aktuelnija postaje njegova odgovornost. 

Drugi element ljudskog dostojanstva koji, prema Kasparu, preporučuje odricanje od slobode u korist prava životinja, postoji „ u kvantumu saosećanja koje se ima prema slabijem, ne tragajući za sopstvenim motivima“. On utemeljuje „razmere i sadržaj lične odgovornosti“ i vadi „unutarnji motiv da bi dospeo preko smetnji egoizma individualnih potreba i nagona, preko ograničenja pripadnosti grupi i preko granica sopstvene vrste. On je time ona pokrećuća snaga jedne etike solidarnosti, ljubavi prema bližnjem, milosrđa i onog oblika ljudskosti koji ne pita za cenu, već dela.“

Kao medjurezultat našeg eksurksa o saglasnosti nove životinjske etike sa uobičajenim antropocentrizmom, ostaje, dakle, da se držimo sledećeg :

- prvo : prava životinja na teret ljudi  ne predstavljaju nikakvu protivrečnost simetriji prava i dužnosti u uobičajenoj etici. Nelzonov koncept, da svaki lični nosilac interesa može biti i nosilac prava na čije interese se treba obazirati isto kao i na sopstvene, jeste jedan sistemski most za postavke Singera i Regana.
- drugo : postoje važni etički razlozi da se životinjama dodeli ne samo pravo na životinjama primeren tretman, nego i osnovno pravo na život, pri čemu u konfliktnom slučaju pravo čoveka na preživljavanje ima veću  vrednost.
- treće : ograničenja za delovanje čoveka u korist životinja se više mogu etički
     opravdati kao proisticanje odgovornosti i saosećanja za slabijeg.
                                    
 

Polazeći od ove filozofske platforme, hoćemo sada još da se okrenemo pitanju – kako se ovo etički zahtevano dostojanstvo životinja i iz njega rezultirajuća životinjska prava ponašaju prema sadašnjem pravnom poretku i u kojoj meri postoji pravnopolitička potreba za delanjem da bi se zakonodavno vodilo računa o moralnom statusu životinja.

Ako neko etičko pravo treba da bude i pravno shvatljivo, mora biti moguće da se ono traži i sudskim putem, t.j. vlasnik prava mora ili sam, ili ako on to ne može – preko nekog staratelja ili drugog zakonitog zastupnika da sudu dostavi tužbu zbog povrede njegovog prava, i da izdejstvuje izuzeće. Za životinje ovo do sada nije predviđeno. I ako se npr. u članu 1 nemačkog zakona o zaštiti životinja kaže :
„Svrha ovog zakona jeste da se, zbog osećaja odgovornosti ljudi za životinje kao sastvorenja, zaštiti njihov život i zdravlje. Niko ne sme nekoj životinji da bez razumnog razloga nanese bol, patnju ili štetu.“ Radi se, očigledno, o jednoj obavezi čoveka da štiti, a da se životinjama ne dopušta pravo na tu zaštitu. Kako ovaj deficit deluje na zaštitu životinja, pokazaćemo u primerima sledeća dva slučaja :

-prvi slučaj : pre okruglo 15 godina, u Severnom moru je došlo do masovnog pomora foka. Vlasti su bile dale nekoliko odobrenja da se otpadne materije bace u more, odnosno da se spale daleko na pučini. Posle toga je čitav niz društava za zaštitu prirode i okoline telefonom zvao Upravni sud u Hamburgu kako bi zaustavili ovu akciju. Ona su svoj zatev postavila „U ime morskih pasa Severnog mora.“ Morski psi i njihovi zaštitnici nisu imali nikakvu šansu : sud je konstatovao da su podnosioci zahteva životinje i da kao takve ne bi mogle da učestvuju u sudskom postupku. U svojim pravima povredjeni bi mogli biti jedino ljudi. I u tome ništa ne menja ni Zakon o zaštiti životinja, koji se stara o zaštiti životinja kao sastvorenja. Ova zaštita je oblikovana samo kao moralna dužnost čoveka, ali ne i kao pravo ovih stvorenja samih. Nosilac prava može biti jedino čovek, jer samo njemu pripada naročito dostojanstvo ličnosti, kako to sud argumentuje u potpunom saglasju sa uobičajenim antropocentrizmom.  I dalje je bilo dozvoljeno trovati foke.

-drugi sličaj : u decembru 2000.godine nemačka savezna vlada je odlučila da ubije 400.000 zdravih goveda, i spali ih. Zbog BSE-krize konzumiralo se premalo goveđeg mesa, cene su bile pale, i na stotine hiljada goveda ostalo je u štalama, zdravih kao dren, ali za njihovo meso niko više nije bio zainteresovan. Dakle, doneta je odluka
da se prekobrojna goveda „sklone sa tržišta“ kako se to kaže na jeziku birokratije. Ovakva jedna namerna akcija uništavanja bi još manje nego usputno trovanje foka smela biti u skladu sa ciljem zaštite u Zakonu o zaštiti životinja. Cilj ovog zakona naveden u članu 1 – da se životinje zaštite kao „sastvorenja“, i istovremena zabrana njihovog ubijanja bez „razumnog razloga“ u velikoj meri se približava priznavanju dostojanstva životinja. Da li je ovakav jedan masakr koji životinje uklanja kao otpadnu robu  još u skladu sa tom zabranom. Da li je „čišćenje tržišta“ „razuman razlog“ da se ubijaju takozvana sastvorenja?

Ova pitanja nisu mogla biti doneta na sud, pošto goveda – isto kao i foke – nisu subjekti prava, koji mogu da tuže, zbog čega im ništa ne pomažu regulative zakona o zaštiti životinja, koliko god lepo zvučale, ako ih vlasti ne poštuju. Nekoliko ljubitelja životinja je ipak otišlo u nadležni Upravni sud i  dokazalo da ovaj vandalizam nije uperen samo protiv dostojanstva životinja, nego i protiv dostojanstva ljudi. Sud je doneo odluku da je ovakvo prihvatanje u suprotnosti sa antropocentričnim davanjem garancije ljudskom dostojanstvu, kako stoji u ustavu.

Isto tako malo koliko su se foke i goveda mogli braniti protiv toga da budu otrovani i spaljeni, mogu se braniti miševi, mačke i majmuni kada ih do smrti muče u nekom od eksperimenata koji se vrše na životinjama, a koji je odobren uprkos povredjivanju zakonskih pretpostavki. Niko ne može uložiti protest protiv toga ako želi da zastupa ove životinje. I kada vlasti trpe što se u živinarstvu takozvani jednodnevni pilići milionostruko spaljuju i usitnjavaju jer čovek za njih nema odgovornost, isto tako niko ne može narediti da se proveri da li ovde zaista postoji neki razumniji razlog za ubijanje, u duhu zakona o zaštiti životinja. Životinje su obespravljene.

Zaštita životinja ne boluje ipak samo od toga da se protiv nje ne može podneti tužba. Još jedan deficit sastoji se u tome što su pravne regulative o zaštiti životinja prinudno opšteg karaktera i delom uopštene, a delom samo nedovoljno slede konkretizaciju kroz davanje propisa i smernica. Tako je na primer, Upravni sud u Frankfurtu, u pomenutom slučaju sa govedima konstatovao da amsterdamski protokol Evropske unije o zaštiti životinja i o njihovoj dobrobiti sadrži „samo jednu odredbu o sprovođenju i utvrdjivanju politike zajednice“ ali nikakvu regulativu, „koja je po svom sadržaju bezuslovna i dovoljno tačna da bi se mogla primenjivati u pojedinačnom slučaju.“ Slično je i sa opštom regulativom člana 2 nemačkog Zakona o zaštiti životinja, gde se između ostalog kaže : „ko drži životinju ... mora tu životinju ... odgovarajuće hraniti, negovati i smestiti je primereno njenom ponašanju i ne sme toliko ograničiti mogućnosti toj vrsti primerenog kretanja te životinje, da joj time bude nanesen bol ili patnja i šteta koji se mogu izbeći.“ Uprkos ovom mnogo obećavajućem doslovnom tekstu, život životinja u štalama za masovni uzgoj je i do dan-danas ostao toliko očajan kao što je opisano na početku. Delom zbog toga što nedostaje konkretizacija opštih pravnih pojmova ovog zakona od strane zakonodavca, a delom i zbog toga što se dotični propisi ograničavaju na minimalne standarde koji ni približno ne udovoljavaju uzvišenim ciljevima ovog zakona. Setimo se samo propisa o držanju koka-nosilja, koji kokama-nosiljama u kavezu ne daje više od  450 cm² površine poda kaveza, ili propisa o držanju svinja, koji svinjama do prosečne težine od 110 kg dozvoljava životni prostor od najviše 1 m². Čak i postojeći minimalni standardi se često ne poštuju, jer su nadležni za zaštitu životinja prilikom kontrole ovih propisa svesno velikodušni, a delom i preterano zahtevni. I ovde životinje ostaju obespravljene žrtve.

Nasuprot tome, nisu obespravljeni oni koji drže životinje u štalama za masovni uzgoj, trgovci stokom i ustanove koje vrše eksperimente sa životinjama kada se radi o tome da sprovedu svoje interese. Oni se, kada im vlasti nametnu neka ograničenja, mogu pozvati na svoja osnovna prava  na slobodno obavljanje profesije, kao i na slobodu naučnog istraživanja, dakle na prava koja im garantuje ustav, dok Zakon o zaštiti životinja izvodi samo prosto pravo, tako da u konfliktnom slučaju osnovno pravo zaštite životinja mora uzmaći pred pravima ljudi koja garantuje ustav. I za ovo imamo dva primera :

1994.godine nadležni za zaštitu životinja u Berlinu odbili su odobrenje za jedan eksperiment sa životinjama koji je predviđao da se majmunima već od rođenja zašije jedno oko, da im se preko vežnjače implantira jedan kalem od bakarne žice, što je naravno veoma bolno, da im se u lobanje ušrafe zavrtnji i da se ove životinje na nekoliko sati fiksiraju glavom postavljeni na jednu takozvanu stolicu za primate. Vlast je bila mišljenja da ne postoje zakonski preduslovi za jedan ovako okrutan poduhvat, jer se ne može dokazati da je ovakav jedan eksperiment „neophodan za nauku“. Naučnik je podneo tužbu i dobio je proces. Zašto? Sudovi su konstatovali da osnovno pravo na slobodu naučnog istraživanja treba da ograniči  kontrolu od strane vlasti. Ova prilikom kontrole mora da se ograniči na to, da li je ono što naučnik utvrđuje prihvatljivo za potvrđivanje etičke opravdanosti njegovog eksperimenta. Dakle, nije neophodan neki prinudan dokaz.

Još jedan primer za suzbijanje interesa zaštite životinja osnovnim pravima korisnika životinja predstavlja slučaj jednog muslimanskog mesara, kojem je uskraćena dozvola za klanje. Ona se po nemačkom pravu o zaštiti životinja može dati samo ako obavezujući propisi neke verske zajednice propisuju klanje bez opijajanja. Za Islam su vlasti i sudovi godinama negirali postojanje ovog preduslova, jer Kuran muslimanu odobrava da u inostranstvu jede i meso nezaklane životinje, odnosno da se potpuno odrekne ishrane mesom. 2002.godine Savezni ustavni sud je korigovao ovaj pravni propis, sa upozorenjem da bi se muslimanskom mesaru nanela velika šteta u slobodi obavljanja njegove profesije, ako bi morao da se preorijentiše na prodaju mesa nezaklanih životinja. Zaštita životinja je doduše jedan „interes od opšteg dobra“, ali ne zabranjuje svaku povredu odnosno štetu nanetu zdravlju životinja, već jedino zabranjuje da se životinjama  „bez razumnog razloga nanese bol, patnja ili im se pričini neka šteta“. Ovo zabranjuje popuštanje zabrane klanja u korist obavljanja „nekog religiozno oblikovanog zanimanja koje je pravno zaštićeno“.Zatim se dalje kaže : „bez takvog jednog izuzetka bi osnovna prava onih koji, obavljajući svoju profesiju, hoće da preduzmu klanja bez opijanja, bila ograničena, a interesima zaštite životinja bila jednostrano data prednost bez dovoljne ustavnopravne opravdanosti. Umesto toga, potrebna je jedna regulativa koja na odmeren način vodi računa kako o povređenim osnovnim pravima, tako i o ciljevima etičke zaštite životinja.“

Ova presuda je izazazvala tako  veliku neprijatnost, da je nemački bundestag konačno bio spreman da konačno zaštitu životinja, pored zaštite čovekove okoline, unese u ustav kao državni cilj. Time su interesi životinja postali ustavna vrednost preko koje se ne može više tako olako prelaziti kao do sada. Sledeći proces oko dobijanja dozvole za klanje, koji već ide nizbrdo, će se verovatno završiti na štetu muslimanskog mesara. A naučnik iz Berlina neće više moći tako lako da obrazloži svoje eksperimente sa životinjama kako bi za njih dobio odobrenje.

                               VI


Ako zaista hoćemo da vodimo računa o zaštiti životinja nije naravno dovoljno posvetiti im jedan državni cilj koji ih štiti samo posredno, već moramo da im damo prava koja su slična osnovnom pravu, na koja može da se u njihovo ime  pozove neki poverenik kada podnosi tužbu, a koja mogu neposredno da konkurišu osnovnim pravima naučnika, proizvodjača mesa i onih koji obavljaju transport životinja. Kako bi mogla da izgledaju ova osnovna prava životinja?

Ako hoćemo ozbiljno da shvatimo životinje kao svoja sastvorenja, moraćemo im u svakom slučaju priznati pravo na poštovanje njihovog životinjskog dostojanstva, pravo koje će ih čuvati od zloupotrebe u eksperimentima. Konflikt između majmuna, pasa i mačaka koje maltretiraju u laboratorijama za eksperimentisanje, s jedne strane, i interesa medicine, farmaceutske industrije i „istraživača osnova“ s druge strane, odvijaće se onda u visini oka i primoraće ljude na to da napokon ozbiljno odmere da li patnja životinja stoji u primerenom odnosu prema koristi za čoveka koja iz nje proizilazi. Pri ovom odmeravanju ulogu će igrati i to, da li „dostojanstvu čoveka“ odgovara da on drugim živim bićima oduzima njihovo dostojanstvo da bi na njima vršio sumnjive eksperimente čiji rezultati se često uopšte ne mogu ni primeniti na čoveku.

Dalje, životinjama treba zagarantovati osnovno pravo na život primeren njihovoj vrsti. Tada će ono konačno postati ustavno pitanje koje može doći pred sud – da li je i nadalje moguće zatvarati milione koka u kaveze u kojima one jedna drugu kljucaju dok ne poteče krv, tako da im onda najpre podseku a zatim vatrom očiste kljunove, a prste na nogama im odseku da bi uopšte mogle da prežive. I ovde se prilikom odmeravanja konflikta traži „dostojanstvo čoveka“ sa kojim ovakav jedan tretman životinja nikako ne ide zajedno - isto kao ni kastriranje mladih prasića (bez opijanja), kako bi se onemogućilo da oni koji jedu njihovo meso osete neugodan miris veprovine, ili uzgoj svinja u mračnim štalama kako bi ih se dovelo u apatiju i time ubrzalo njihovo tovljenje. 


Proizvođači jaja i mesa će protiv ovakvog zahtevanja osnovnog prava dići buku, pošto je jednoj pogrešnoj politici poljoprivrede tokom poslednjih nekoliko decenija uspelo da protera mala i srednja seoska preduzeća i zameni ih agrarnim fabrikama.
Da li hoćemo da jednom za svagda povijemo kičmu pred diktatom industrijalizovane proizvodnje mesa ili hoćemo da izađemo iz ovog ćorsokaka, ne samo u interesu sopstvenog zdravlja, već i zbog respektovanja života životinja? Ne preko noći i kupujući privredni slom jedne branše koja donosi radna mesta, već postepenim prelaskom na miroljubivo ophođenje sa našim sastvorenjima.

To važi i za fundamentalno pravo životinja na život. Sve dok naše društvo bude još u velikoj meri vezano za jedenje mesa, biće moguće samo postepeno realizovati ovo osnovno pravo životinja i zbog toga ga usidriti samo uz ogradu bližih zakonskih regulativa. To osnovno pravo bi najpre zabranilo prekomernu proizvodnju životinja za klanje koja potom ponovo vodi akcijama njihovog uništavanja. Zatim bi, radi postepenog ostvarivanja zaštite života u korist životinja moralo da usledi jedno novo programiranje naših navika jedenja. Ako svoju decu, koja ne retko imaju prirodnu odbojnost prema mesnoj hrani ne budemo više nagovarali: „Morate da jedete meso, ako hoćete da od vas bude nešto“, smanjiće se samo po sebi jedenje mesa u generaciji koja raste. Ako gastronomiju obavežemo da na svojim jelovnicima umesto mesa nudi pola vegetarijanskih specijaliteta, onda će se postepeno promeniti naša kultura jedenja.

Za ovo programiranje, pored garantovanja osnovnog prava ostaje od značaja i određivanje cilja od strane države. Ako hoćemo da njime u punom obimu vodimo računa o pokazanim etičkim zahtevima, nije dovoljno da ono sadrži samo cilj – da se životinje štite i poštuju, već i cilj koji vodi dalje od toga,  - da ih više ne koljemo. Na ravni prava, koje po pravilu sadrži samo etički minimum, ovaj uzvišeni ideal se trenutno ne može sprovesti. Njegovi zagovornici ne bi ipak trebalo da odustanu od cilja koji vodi u tom pravcu, a prema kojem životinje treba zaštititi. U švajcarskom ustavu se čak govori već o „dostojanstvu stvorenja“. Takve ciljne odrednice ne sadrže nikakav verdikt o jedenju mesa koje se trenutno praktikuje, ali sadrže jednu ustavno-pravnu tendenciju ka njegovom redukovanju.

U garantovanju osnovnog prava životinjama, koje osim u odredjivanje državnog cilja treba da udje i u ustav, sve ovo bi moglo biti uzeto u obzir sa sledećom formulacijom: „Svaki kičmenjak ima pravo na poštovanje njegovog dostojanstva i na život, odgovarajuće njegovoj vrsti. Čoveku je dopušteno da se umeša samo iz hitnih razloga javnog interesa, u okviru zakona.“ Da li bi ovaj predlog bio pravno- dogmatski održiv i praktičan za pravnu primenu, za to bi bilo potrebno još temeljnije istraživanje. Prva od ove dve pravne rečenice, u kojoj se kao osnovno pravo životinjama garantuje pravo na dostojanstvo i život primeren vrsti, bi verovatno značio da bi držanje životinja u masovnom izgoju, koje se danas praktikuje, zbog Ustava moralo biti ukinuto i zamenjeno držanjem životinja koje je primereno njihovoj vrsti. Druga rečenica, prema kojoj je čoveku dozvoljenio da se umeša u život životinja iz razloga javnog interesa, bila bi regulativa između apsolutne zaštite života životinja i relativne spremnnosti jednog društva koje muči životinje, da vodi računa o ovoj zaštiti života. Što se više ljudi bude distanciralo od jedenja mesa, utoliko će manji biti javni interes za klanjem životinja. Da se društvo pokrene u tom pravcu, namera je državnog cilja koji se zove zaštita životinja – što je  povezano sa neprestanim sledom manjih i većih koraka zakonodavca koji će o tom državnom cilju voditi računa tako što će pospešivati vegetarijanski način života.

Ponekom od nas ovo može još izgledati utopijski, ali vreme je zrelo za ovakav jedan korak u evoluciji. Sadašnja kriza prirode tera čovečanstvo da na novi način odredi svoj odnos prema životinjama. Ko pri tom hoće i dalje čvrsto da se drži ubijanja životinja od strane ljudi, jer se i životinje međusobno ubijaju, on previđa da one to čine zbog svoje prirodne povezanosti, dok je čovek toga oslobodjen zbog svog evolutivnog razvoja, našta smo mi obično, naravno, veoma ponosni. Sa homo sapiensom po prvi put nastupa jedna vrsta koja može slobodno da odlučuju o tome da li će odustati od jedenja drugih živih bića. To je bio prvi korak – da je kanibalizam tokom hiljada i hiljada godina kod primitivnih naroda oslabio i da su ljudi prestali da se međusobno jedu. Sada je vreme da čovek napravi i drugi korak, tako što će prestati da jede i životinje.

To bez sumnje izaziva stare tradicije. Ali ovaj izazov je neizbežan kada predstoje kulturne prekretnice. Tako je bilo i kod oslobađanja robova i izjednačavanja crnaca u pravima, kod ukidanja ropstva, kod izjednačavanja polova, i tako je sada i sa priznavanjem dostojanstva i zaštite neljudskih živih bića. Ono što je danas još uvek nezamislivo, biće sutra samo po sebi razumljivo. Univerzalni genije Zapada Leonardo da Vinči, je s pravom konstatovao : „Doći će vreme kada ćemo jedenje životinja osudjivati jednako kao što danas osudjujemo kanibalizam“. Mir sa prirodom, koji nam je hitno potreban, pretpostavlja mir sa životinjama. One su naši srodnici koji su u istoriji razvoja života išli pre nas. One ne žele da ih mi ubijamo, već gledaju u nas i hoće sa nama da sklope prijateljstvo. Svako od nas može tom prijateljstvu da doprinese, tako što neće više jesti svoje srodnike. Njihov i naš život teče iz istog božanskog praizvora sveg života. Mi ga nismo stvorili i stoga ga ne smemo ni uništiti. Isti je Dah koji prožima i njih i nas, Dah Božiji.
 

 

Srodni članci (po ključnim rečima)

Com Content 1525 48
Porez na pse i mačke!... Psi i mačke lutalice ponovo će zauzeti ulice gradova u Srbiji, jer narod neće imati para da plati porez na njihovo držanje! Grad Beograd uveo je porez na kućne ljubimce, i to po 500 dinara godišnje za sterilisane pse i mačke i dvostruko više za nesterilisane.Maja Andrijašević, šefica Odseka za dobrobit životinja pri Upravi za veterinu Ministarstva poljoprivrede, kaže za Kurir da u Srbiji trenutno svog vlasnika ima 708.000 pasa i 36.000 mačaka. - Što se tiče ostalih kućnih ljubimaca kao što su p...
Com Content 1546 48
Skrivene žrtve laboratorija... Svake godine, 24. aprila širom sveta savesni ljudi govore u ime žrtava vivisekcije. Na Svetski dan zaštite životinja u laboratorijama javnost se podseća na patnje miliona pasa, mačaka, majmuna, kunića, riba, zamorčića, pacova i mnogih drugih životinjskih vrsta.  Prijatelji životinja će povodom nedavnog obeležavanja tog dana 15. maja 2010. godine na uglu ulica Zmaj Jovine i Modene u Novom Sadu postaviti informativni štand i održati performans u kojem će sputani aktivisti 'krvavih lica' pri...
Com Content 1466 48
Koncert za Zvezdarsku šumu!... Subota, 31. oktobar u 12 sati. Vojvode Sime Popovića, poljana između zgrada broj 2 i 4 (iznad Jugopetrolove benzinske pumpe više Gradske bolnice) Učestvuju: Beogradski sindikat, Dejan Cukić, Duda Bezuha, Mis take mistake, DJ Šobaja i Sevdah Baby, THCF, Marlon Brutal Najnovija vest: Rambo dolazi! Da održi jedno kratko predavanje o šumama i gorama. GSP: pretposlednja stanica trojelbusa 28 i 40, autobusa 77.   Subota, 31. oktobar 2009 u 12 sati Vojvode Sime Popovića, poljana između zgrada bro...
Com Content 1754 48
Intervju sa dr. Melanie Joy... Intervju: dr. Melanie Joy, autorka knjige Zašto volimo pse, jedemo svinje i nosimo krave: Uvod u karnizam. Karnizam je nevidljiva, ali i nasilna ideologija koja kao takva mora da koristi određene društvene odbrambene mehanizme kako bi navela humane ljude da učestvuju u nehumanim praksama. Oko ishrane mesom razvijena je tako vrlo opširna mitologija, a svi mitovi mogu da se svrstaju pod 3-N opravdanja – 'normalno', 'naturalno' i 'neophodno'. Iako je 'bezmesni ponedeljak' ili 'zeleni ponedeljak'...
Com Content 527 48
Životinje s ličnošću... Znamo da su naša braća i sestre i rođaci ličnosti – ponekad vrlo nezgodne. Naučnici su nedavno otkrili da su pojedinačne razlike u temperamentu rasprostranjene u životinjskom carstvu, dosežući čak do pauka, ptica, miševa, lignji, pacova i svinja     Naučnici su nedavno otkrili da su pojedinačne razlike u temperamentu rasprostranjene u životinjskom carstvu, dosežući čak do pauka, ptica, miševa, lignji, pacova i svinja   Učenje od malena Znamo da su naša braća i...

Najčitaniji tekstovi

Novi tekstovi

Svi tekstovi u rubrici

All articles in category

Sponzor BeGeVege festivala

Zdrawo Slatko

Foto Galerije

Časopis Udruženja

szz casopis6 7 thumb

szz casopis4 5 thumb

szz casopis2 3 thumb

szz casopis01 thumb

SZZ @ Facebook

PRIJATELJI SAJTA

Srodni članci (po ključnim rečima)

Porez na pse i mačke!

Read Full Article »