Zemljino magnetno polje ljudi koriste samo pomoću kompasa, dok životinje mogu da ga prepoznaju, odnosno usvoje navigaciju od rođenja.
Neke životinje nikad se ne odmaknu daleko od mesta rođenja. Ali druge migriraju po desetine hiljada kilometara, leteći ili plivajući do dalekih odredišta, a u nekim vrstama i vraćajući se na polazište, na gotovo neverovatne načine.
Naučnici otkrivaju sve više pojedinosti o tome kako životinjama uspevaju takvi zadivljujući navigacijski poduhvati, a najnovija istraživanja usmerena su na Zemljino magnetno polje.
Panulirus argus, vrsta jastoga koji živi uz obale Meksičkog zaliva i Antila, orijentiše se pomochu magnetnog polja Zemlje. Biolozi sa Univerziteta Severne Karoline utvrdili su da ti beskičmenjaci mogu da pronađu svoju kuću pa makar od nje bili udaljeni više desetina kilometara.
Biolozi su ulovili nekoliko jastoga i odvukli ih četrdesetak kilometara dalje, na mesto koje uhvaćenim životinjama nije bilo poznato. Tokom transporta jastozi su bili smešeni u nepropusne sanduke i lišeni svake vizualne orijentacije.
Usprkos tome, nakon što su pušteni u more, jastozi su pronašli put do mesta na kojem su bili uhvaćeni.
Ova vrsta jastoga, inače, ide u sezonske migracije koje dosežu i do 200 kilometara. Naučnici procenjuju da sposobnost navigacije jastoga prevazilazi onu vizualnu ili hemijsku kakvu koriste druge životinje, poput pčela ili mrava koji se oslanjaju na miris, odnosno svetlo. Veruje se da se jastozi u tamnim dubinama okeana orijentišu prema severnom i južnom magnetnom polu Zemlje.
Njima, kao i mnogim drugim životinskim vrstama nije potreban kompas ili satelitsko pozicioniranje.
"Navigacija životinja je zadivljujuće složena. Sve do sada proučavane životinje koriste više od jedne vrste informacija", kaže Kenet Lohman, profesor američkog Univerziteta Severne Karoline.
Među tim informacijama su vizualni orijentiri, sunce, mirisi, pa i Zemljino magnetno polje. Sposobnost korišćenja magnetnih informacija - nešto što ljudi mogu samo pomoću kompasa, tema je Lohmanovog naučnog rada objavljenog u najnovijem izdanju časopisa "Proceedings of the National Academy of Sciences".
U članku, Lohman i njegove kolege predlažu novu teoriju o načinu na koji neke životinje, kao na primer lososi i morske kornjače, koriste magnetizam za iznalaženje puta preko ogromnih udaljenosti otvorenog okeana da bi se vratile na mesto gde su bile rođene.
"Ideja koju mi predlažemo temelji se na dva nalaza. Prvi je da su i morske kornjače i lososi sposobni da osete Zemljino magnetno polje. Obe vrste imaju dobro razvijen taj osećaj. Drugi nalaz je da različiti delovi obale pokazuju blago različite magnetske osobine", kaže profesor Lohman.
Nijedna od tih ideja zasebno nije nova, ali Lohman ističe da ih je njegov naučni tim udružio na način koji objašnjava neke navigacijske poduhvate životinja.
"Prema našoj pretpostavci, lososi i morske kornjače odmah po rođenju nauče magnetno polje matičnog područja. Tu informaciju zadržavaju čitavo vreme tokom migracija dugih hiljade kilometara. Kad dođe vreme za povratak i razmnožavanje, oni se pomoću te informacije vraćaju tačno na to isto mesto".
Profesor Lohman naglašava da njegova teorija nije dokazana, ali kaže da je to prva verodostojna teorija o životinjskoj navigaciji.
Bolje razumevanje tih procesa, dodaje on, moglo bi omogućiti korišćenje magnetne navigacije u razne druge svrhe, recimo za navođenje lososa da se mreste u rekama koje su izgubile svoju vlastitu populaciju lososa.
