Jedna – slovensko-italijansko-nemačka tragedija
Početak Jurkine tragedije započinje njenim rođenjem pre 15 godina u Sloveniji. Poznato je da je i u to vreme lovački lobi namerno hranio medvede da bi se privikli na blizinu čoveka, da bi ih turisti mogli fotografisati pri hranjenju i da ih lovci-turisti iz inostranstva ne bi morali tražiti po šumama. Posao je bio toliko lukrativan, npr. slovenački lovački savez dobijao je godišnje, prema službenom lovačkom cenovniku, za odstreljenih 80-180 medveda na stotine hiljada evra godišnje, tako da nije bilo ništa čudno da su tako nešto priželjkivali i lovci iz susednih zemalja npr. Italije.
Pod izgovorom projekta za ponovno naseljavanje medveda, pokrajina Trentino (Italija) u Južnom Tirolu kupuje subvencionisanim novcem EU za spasavanje ugroženih vrsta, među ostalima, i 5 godišnju Jurku od lovačkog društva u Sloveniji i nju dovozi u Trentino gde se, kako nam je rekao Marcello Dell' Eva predsednik italijanskog društva „No alla Caccia“ (društvo protiv lova) nastavlja s praksom hranjenja da bi se turistima već sada omogućila atrakcija fotografisanja medveda.
Jurka živi u slobodi i pari se, rađa i odgaja svoju decu onako kako je i sama bila odrasla neodgovarajuće svojoj vrsti bez posebne bojazni od čoveka. Međutim u Italiji je drugačija situacija nego u Sloveniji,naime dobijanje dozvole za ubijanje medveda je gotovo nemoguće zbog razloga što za nju nema zakonske podloge i zato jer se deo projekta finansirao iz EU kase a koja je zahtevala godišnje izveštaje.
Način života Jurke i njenih sinova bio je atipičan medveđoj vrsti, delimično su se hranili pripremljenom hranom od skijaških hotela ili u lovačkim hranilištima a delimično su se posluživali u ovčjim staništima ovcama i jaganjcima a u kokošinjcima košima a ne onako kako se inače medvedi hrane, plodovima prirode, i tako, vremenom izazvali gnev stanovništva koje se žali mesnoj vladi u Trentinu sa zahtevom da se medvedi odstrane iz prirode. Vlada popušta pritisku donošenjem odluke da se Jurka mora uhvatiti i zatvoriti u vrtnim zidinama jednog srednjovekovnog katoličkog samostana.
Jurka postaje poznata široj javnosti 2007. godine kao majka već sada legendarnog medveda Bruna, kojeg su 2006. godine, zaštićeni svetskim fudbalskim navijanjem u Nemačkoj, bavarski lovci nakon nedelja hajke iz zasede, protivustavno ali s dozvolom bavarske vlade ubili nedaleko od idiličnog mesta Schliersee u bavarskim Alpima, i to s objašnjenjem da ugrožava stanovništvo i da krade hranu u kokošinjcima, ovčijim staništima i pčelarnicima.
Za bavarsku vladu nije bila dovoljna smrt Bruna pa stoga naređuje prepariranje tela Brunovog i izlaže ga u minhenskom dvorcu Nympfenburg kao problem – medved sa simbolikom primera šta će se dogoditi sa živim medvedima van granice ako se usude da imitiraju Bruna.
Nakon ubistva Bruna bilo je samo pitanje vremena kada će se dogoditi isto sa ostatkom Jurkine medveđe porodice. Sledila su ubistva najmanje dva njegova brata a 2007 sledi i hvatanje i zatvaranje Jurke.
Kratko nakon hvatanja Jurke italijansko društvo „No alla Caccia“ (društvo protiv lova) s njenim predsednikom Marcellom Dell' Eva iz pokrajine Trentino započinje najpre sa intenzivnom borbom za Jurkin život u prirodi. No to im nije uspelo jer su Jurku u međuvremenu vlasti sterilisale i tako je onesposobili za jedan, njenoj vrsti primeran život u prirodi.
No „No alla Caccia“ ne prestaje i pokušava Jurki da omogući što bolji život od onoga kojeg je u vrtnim zidinama katoličkog samostana provodila u skučenosti, u nestručnoj nezi i maltretiranju električnim ubodiman kada je samo pokušala pobeći iz zatvora. Jurka postaje u malom prostoru jako deprimirana i nesretna. Njen život za to vreme u zatočeništvu popraćen je mnogim patnjama koje su društvu „No alla Caccia“ prisiljavale na traženje boljeg rešena ali ga u Italiji ne pronalaze i obraćaju se inostranstvu i među ostalim rešenjima diskutuje se i o Jurkinom povratku u Sloveniju. No na savet internacionalnih stručnjaka odustaju od te opcije jer joj u Sloveniji nisu videli zagarantovan život budući da im je bilo poznato da je slovenačka vlada u ranijim godinama izdala, usprkos protestima u Sloveniji i inostranstvu, do hiljadu dozvola za odstrel medveda za vreme turističkog lova na medvede, naravno uz dobru cenu.
Društvo „No alla Caccia“ traži dalje i dolazi u kontakt sa zadužbinom „Alternativen Wolf –und Baerenparks“ (Alternativnom parku za medvede i vukove) u mestu Bad Rippoldsau-Schapbach u Schwarzwaldu, pokrajini Baden Wuerttenberg, koji s velikim angažmanom dobrovoljaca i novčanim investicijama opštine osiguravaju 7 hektara šume za Jurku i još tri cirkuska medveda i tri vuka. Područje je ograđeno sa 2,5 metra visokom električnom ogradom a o životinjama će se brinuti poslovođa zadužbine Ruediger Schmiedel te dipl. biologinja i vođa projekta Annika Luerssen, vaspitačica životinja Julia Kerber uz još jednog pomagača koji će biti zaposlen, te uz pomoć mesnog veterinara.
Nakon dugomesečnih i komplikovanih pregovora sa državnim vlastima Italije i Nemačke „No alla Caccia“ i zadužbini „Alternativen Wolf –und Baerenparks“ u Schnapachu je konačno uspelo 25.08. da dopremi Jurku u njeno, nadamo se, poslednje boravište.
Jurka je transport, izgleda, podnela bez problema. Dobila je narkozu tako da uski kavez, u kojem su je trasportovali, nije doživljavala bolno i problematično jer je nakon dolaska i oporavka od narkoze odmah počela da se kreće, jede, penje na drvo, a to bi mogao biti znak da nema ništa protiv nove domovine.
No fakat je ipak uz sve ove dobre vesti da će Jurka svoj život do svoje prirodne smrti provesti u zatočeništvu. To je činjenica, no kao za nekadašnju šumsku slobodnu medvedicu to je posebno teško jer je ona ipak većinu svoga života smela i mogla proživeti u slobodnom carstvu prirode gdje je tražila hranu, susretala druge medvede, parila se i rađala i odgajala svoju decu. To je sada za nju prošlost.
Zašto? Jer je čovek za svoje lično bogaćenje posegao u život medvedice. Taj društveni razvitak razlog je konačno i za to da je, najmanje njenih troje dece bilo ubijeno pre nego je došla ona sama na red da se bori za svoj goli život.
Jurka svojom životnom tragedijom stoji pred nama kao živa ambasadorka za sve životinje koje čoveku poručuju da uprkos svog tehničkog dostignuće nije prepoznao važnost povezanosti i brige čoveka za životinje i prirodna carstva u smislu jedne celine i da nestanak životinja ili uništavanje bilo kojeg prirodnog carstva neminovno prouzrokuje i nestanak čoveka s ove Planete.
Bez dileme je da je Jurka, ovih dana, Sloveniju stavila na prve stranice mnogih nemačkih i italijanskih medija i to sa mešovitim osećajima. Kada kažem mešovitim osećajima, onda pomislim najpre na mnoge slovenačke medveđe diskusije političara i lovaca s jedne strane i prijatelja životinja s druge strane u kojima se diskutovano koliko će se godišnje ubiti medveda - 120 ili 150 ili nijedan, te na zakon koji nalaže da se najpre moraju ubiti deca pa onda majka medvedica ako lovci odluče da je majka s medvedićima opasna za ljude iako im je poznato da nijedno ni drugo nije u duhu ustavnosti. Pitamo se u ogledalu tih činjenica da li je za političare ustav, kada su u pitanju životinje, uopšte relevantan, ako agituju onako kako im to određeni lobiji diktiraju, npr. lovci i industrija mesa?
Snežana Milovanović
www.sloboda-za-životinje.org
