Monstrumi a ne veterinari i ekolozi
Istinito svedočanstvo šta se zapravo
dešava u kafileriji u Ovči

• Pokreni diskusiju
• Postavi pitanje
• Pošalji komentar

Dana 02.02.2005. komšija me je obavestio da je oko devet ujutru pred našu zgradu u Novom Beogradu došao kombi sa šinterima koji su uhvatili našeg psa, ženku koja je na tom mestu pre osam meseci i rodjena i koju sam, najpre samo hranila, a onda udomila. Deca iz komšiluka volela su da je izvode na poljanče i igraju se.Bila je umiljata i pitoma, upravo smo se spremali da je i sterilišemo, baš kao što smo to učinili sa njenom majkom.

Zbog očajne dece, svoje i komšijske, odmah sutradan u četvrtak 03.02.2005., otišla sam u gradsku ekološku službu u ulici 27. marta da uzmem nekakvo pismeno rešenje kako bih sa tim išla u Ovču, u kafileriju, da psa preuzmem. Ponela sam i novac da platim sve što traže.

Iako je navodni program gradske vlade i da se psi iz kafilerije (azila kako to oni zovu) pokušaju prvo udomiti, služba za izdavanje rešenja radi samo ponedeljkom i četvrtkom od 10 do 12. Neljubazna službenica izvesna gospodja Popović (ili Petrović) , tražila je da prvo odem u Ovču (kao da je to iza ćoška) i prepoznam psa, pa onda dodjem ponovo kod nje po rešenje. Na moju primedbu da neću stići sve do 12 sati, rekla je da nema problema ona će me čekati i posle radnog vremena.

Naivna i vodjena emocijama, jer je u pitanju živo biće sa imenom koje smo svi u kući voleli, pristala sam i na takvu kombinaciju birokratije. U Ovču sam stigla oko 10.30.
Na vratima me je sačekao službenik četrdesetih godina, u tamnom odelu, proćelav i niži rastom. Ne predstavljajući se, rekao mi je da sada ne mogu da vidim pse jer im je upravo stigla republička inspekcija i da dodjem posle 12.

Pošto je temperatura bila ispod nule, molila sam da sačekam tu nemajući kuda da idem. Ne, inistirao je da ne mogu ostati tu, jer ONI (inspekcija) ne vole da iko tu bude dok rade.
Ništa ne sumnjajući, čitav sat, na temperaturi ispod nule, morala sam da odsedim u jednoj pekari u Ovči. Kada sam u 12 ponovo došla u kafileriju, morala sam da čekam još pola sata. Za to vreme službenik Botić stalno je slao čuvara da ide i vidi »da li je Zoran završio?« Konačno kada je dotični Zoran TO NEŠTO završio, pokazali su mi boksove sa psima. Samo tri psa. Težak miris neke hemikalije, užurbano pranje praznih kaveza, mrlja krvi na podu, za koju su mi rekli da se neki pas povredio i nervoza svih prisutnih, koji su me očito prethodno slagali, otkrili su mi da su sve pse upravo pobili.

Dakle, dok sam ja čekala da rad završi nekakva izmišljena inspekcija, oni su ubijali mog ljubimca. Stajala sam očajna, besna i nemoćna.

Zašto su mi to uradili? Zašto su me slagali i napravili idiotom? Zašto su morali da me obmanjuju, a zdravo mlado kuče žurili da što pre ubiju? Šta znači ta mrlja krvi na podu? Je li to njihova humana eutanazija? Kakav je to veterinar koji jedva čeka da ubije zdravog psa od osam meseci, a onda taj Zoran mora da zatire tragove?
To nije normalno! To ne može da radi ni jedan veterinar. To rade samo monstrumi i psihopate. Rade li tamo uopšte veterinari?
Zato kao državljanin Srbije i gradjanin Beograda moram javno da pitam:

Ko su ti ljudi koji sebe nazivaju ekolozima i veterinarima i nekakvom gradskom ekološkom i veterinarskom službom koja radi u interesu gradjana Beograda?

Da li sam i ja gradjanin Beograda? Imam li i ja gradjanska prava? Imam li ja prava na svoje emocije i na svoje dostojanstvo? S kojim pravom oni mene prave budalom? Da li te samovoljne birokrate sa psihopatskim sklonostima da pobiju što više pasa i izazovu u drugima patnju, kao i lažljivi službenici, znaju da svoj hleb zaradjuju od mojih para i para ostalih poreskih obveznika? Ili misle da je posao kojim se oni bave samo njihova privatna stvar? Da li je ekološka služba beogradske vlade privatna služba Bogdanovića, Komanovića i nekog Botića? Ko njima daje za pravo da nas lažu, maltertiraju, ponižavaju i zadaju nam bol?

Po kom propisu kafilerija (ili azil) u Ovči uopšte radi?
Apelujem ovim pismom na sve merodavne republičke institucije, kao i sve savesne republičke poslanike i gradske odbornike da se svi ovi ljudi sklone sa tih funkcija i iz službe, a azil u Ovči zatvori dok se ne donese adekvatan zakon u skladu sa propisima u EU. Ovakva birokratija je za Ruandu, a ne evropsku Srbiju.

Milica Savić,
Beograd

| Homepage | Vegetarijanstvo | Lov | Kampanje | Ekologija |
| Prava životinja | Vesti | Krzno | Cirkus | Udruženje | Vivisekcija |
| Internet pregled | Forum diskusije | Anketa | Poezija i pesme |
| Linkovi | Razglednice | Misli velikih ljudi | Video kasete |