Uverite se sami: Šta se skriva u pozadini blještavih predstava?

• Pokreni diskusiju
• Postavi pitanje
• Pošalji komentar

U knjizi "Michael, brat Jerryjev", London prati životnu priču Micheala, čistokrvnog terijera, kojega igra sudbine baca u svet dresiranih životinja. U desetak poglavlja koja čine srž knjige (poglavlja 23 - 33) London opisuje okrutnu realnost dresiranja životinja za predstave. To je priča o užasu, sa sekvencama koje se nižu jedna groznija od druge. To su priče o strahovitom zlostavljanju, batinanjima, mučenjima. Iako bi se iz ove mučne selekcije terora i bola, mogli izdvojiti mnogi odlomci, nekoliko izvoda koji slede pripadaju najupečatljivijim delovima knjige:
“Spustivši jednu gvozdenu stolicu i pričvrstivši je dobro na njeno mesto na podu, Mulcachy se spremao da ga nauči prvu veštinu. Ben Bolta, koji se rodio u džungli i odrastao u džungli, prisiliće da sedne na stolicu smešno i tragično oponašajući ljudsko biće. Ali Mulcachy još nije bio sasvim spreman. Prva lekcija straha mora se trajno useći u tigrov mozak.

Stupivši na sigurnu udaljenost, on ošinu Ben Bolta po nosu. Zatim to još jednom ponovi. Učinio je to jedno dvadesetak puta pa još dvadeset puta. Kad god bi okrenuo glavu, uvek bi ga udarac biča pogodio po strahovito izranjavljenom nosu, jer je Mulcachy kao ukrotitelj-stručnjak dobro rukovao bičem i uvek je nepogrešivo pecnuo, opalio i ujeo Ben Bolta po nosu, kud god ga Ben Bolt u tom času okrenuo.
Kad bi to postalo ludački neizdržljivo, on bi skočio, ali su ga svaki put povukla natrag ona desetorica snažnih ljudi, što su držali kraj njegovog konopa. Prezir, bes i namjera, da uništava, nestadoše potpuno iz raspaljenog mozga životinje; umesto toga osećaše samo strah, neprestano i samo strah, paničan i bedan strah pred tom sićušnom ljudskom mrvicom, koja ga je progonila nanoseći mu takav bol.

I učenje prve majstorije započe. Mulcachy je udarao stolicu snažno drškom biča, da privuče pažnju životinje, i onda zamahnu snažno bičem prema njegovu nosu. Istoga časa jedan pomoćnik zarije gvozdenu viljušku kroz rešetke u njegova rebra, da ga prisili, da se odmakne od rešetke i da priđe k stolici. Tigar se zguri napred, a onda se opet povuče uz gvozdene šipke. Mulcachy ponovo lupi stolicu, i ošinu njegov nos, a pomoćnik ga ubode u rebra, tako da je bolom bio prisliljen da krene prema stolici. To se neprestano ponavljalo, četvrt sata, pola sata, celi sat; jer je čovek-životinja imao strpljenje bogova, a tigar je bio samo pripadnik džungle. Tako krote tigrove. Taj glagol zaista znači ono, što kaže. Životinja, koja predstavlja, slomljena je. Nešto se slomi u njoj, pre nego što se pokori i izvede majstorije pred gledaocima, koji za to plaćaju.

Mulcachy naredi nekom pomoćniku, da zajedno s njim stupi u arenu. Kako nije mogao prisiliti tigra da ravno sedne na stolicu, morao je upotrebiti drugo sredstvo. Uže, koje je bilo vezano za Ben Boltov okovratnik, uvuku kroz rešetke i provuku kroz točkove na vrhu kaveza. Na Mulcachyjev znak ljudi potegoše uže. Režeći, boreći se u nastupu ludačkog straha pred tim novim nasiljem, Ben Bolt bi polagano dignut s poda u vazduh, dok nije visio sasvim u vazduhu, gde se okretao, previjao i borio. Obešen je bio za vrat kao čovek, kojega vešaju, pa mu se dušnik stisnuo, i on poče da se guši. Previjao se i vrteo, a njegovi sjajni mišići dopuštali su mu, da se savije gotovo u klupko.

Točak, koji je jurio kao čekrk po žici iznad njih, omogućio je pomoćniku da ga uhvati za rep i povuče po vazduhu do mesta iznad stolice. Dok je njegovo nemoćno telo bilo tako povlačeno za rep, a Mulcachy svojom gvozdenom viljuškom ubadao njegov grudni koš, uže najednom popusti, i Ben Bolt se s vrtoglavicom u mozgu nađe na stolici. Onoga trena kad je hteo skočiti na pod, dobije udarac u nos teškim drškom biča, a slepi mu se metak upravo rasprsnu u nozdrvi.

Njegov se ludački strah i bol podvostruči. On odskoči da pobjegne, ali Mulcachyjev glas odjeknu: - Dignite ga! - i oni ga ponovo podigoše u vis, gde se obešen za vrat počeo gušiti.
Još su ga jednom za rep povukli u pređašnji položaj, bockali ga u prsa i naglo ga ispustili ... ali tako naglo, da mu se telo prevrnulo i on snažno pao svojim telom preko stolice. Ono malo vazduha, što je preostalo u njemu od davljenja, činilo se, da je iz njega izašlo od snažnoga pada. Bljesak u njegovim očima beše mutan kao u ludaka. Strahovito je hvatao vazduh, a glava mu se ljuljala amo-tamo. Slina mu je curila iz usta, a krv mu tekla iz nosa.
- Dižite ga! - derao se Mulcachy.
I opet Ben Bolt bi lagano dignut u vazduh; strahovito se gušio, jer mu je nategnuti okovratnik stiskao dušnik. Tako se divlje bacao još pre nego što mu je dno izmaklo pod nogama, i propinjao se napred i natrag, a kad su ga potpuno podigli, njegovo se telo klatilo kao golemo klatno. Opet je bio pušten na stolicu i samo jedan mali deo sekunde držao se kao čovek, koji sedi na stolici. Zatim užasno riknu i skoči.
To nije bilo ni režanje, ni kvrčanje, ni rikanje, taj je urlik bio običan vapaj za nečim, što se slomilo u njemu. Promašio je Mulcachyja za nekoliko palaca, kad mu je drugi slepi metak eksplodirao u drugoj nozdrvi, ljudi su ga užetom tako naglo trgli natrag, da su mu gotovo prebili šiju.
I ovaj put, naglo spušten, on utonu u stolicu kao napola prazna vreća brašna i nastavi tako tonuti, dok nije njegova velika žutosmeđa glava klonula, a on se napola zguren srušio na pod, bez svesti. Crni i natečeni jezik ispade mu iz usta. Dok su na njega izlivali kablove vode, on je stenjao i cvileo. I tako se svršila prva vežba.
- Sve je u redu - govorio bi Mulcachy svaki dan, kako se vežbanje nastavljalo. - Strpljenje i trud postići će tu majstoriju. Ja ga imam u svojoj vlasti. On me se boji. Potrebno je samo vremena, a vreme povećava vrednost životinje, kao što je on.
Nije se odmah prvi dan, ni drugi, a ni treći, ono nešto slomilo u Ben Boltu. Ali na kraju četrnaestog dana slomilo se. Došlo je naime vreme, kad je Mulcachy udario drškom biča stolicu, a pomoćnik kroz rešetke gvozdenom viljuškom bocnuo Ben Bolta u rebra, i Ben Bolt se - svakako, samo ne kraljevski - došunjao kao premlaćena ulična mačka, u strahu vrednog sažaljenja, i dopuzao do stolice i seo na nju kao čovek. On sada beše odgojen tigar. Dok je tako sedeo i žalosno oponašao čoveka, njegovu su pojavu mnogobrojni gledaoci smatrali još i sada odgojenom. (str. 219)

***

Drugi slučaj, St. Eliasov slučaj beše teži, jer je bio smatran Mulcachyjevim neuspehom, jednim od retkih, iako su svi priznali, da je to bio neizbežan neuspeh. St. Elias beše golemo čudovište od medveda s Aljaske, koji beše dobroćudan pa čak i domišljat i šaljiv na medveđi način. Ali on imaše svoju volju, koja je bila isto tako tvrdoglava, kao što je i on bio velik. Njega su mogli nagovoriti, da napravi neke stvari, ali ga nisu mogli na to prisiliti. A u školama za dresiranje životinja, gde se tačke moraju odvijati kao sat, ima malo vremena, gotovo ništa za nagovaranje. Svaka životinja mora izvesti svoju tačku bez oklevanja. Gledaoci neće trpeti da čekaju, dok ukrotitelj pokušava privoleti zlovoljnu ili lukavu životinju, da izvede ono, za šta su gledaoci platili da vide.
Tako je St. Elias protiv svoje volje primio prvu obuku. To je bila takođe i njegova poslednja obuka i nikada nije dospela u arenu, jer se završila u njegovom kavezu.

Uhvaćen na uobičajeni način, sve mu četiri noge behu provučene kroz rešetke, a glava, uz pomoć mučnog okovratnika, uz rešetke. Pre svega su ga manikirali. Svaki njegov golemi nokat bio je odrezan upravo do mesa. To su ljudi van kaveza učinili. Onda mu je Mulcachy s unutrašnje strane kaveza probio nos. Nije to bila tako laka operacija, kako to zvuči. Taj je ubod bio prava rana. Uteravši instrument u goleme medveđe nozdrve Mulcachy je isekao čitav okrugli komadić živoga mesa. Mulcachy je znao, kako valja postupati s medvedima. Da se nedresiran medved prisili na poslušnost, uvek je potrebno odmah delovati na neko osetljivo mesto, uši, nos i oči jedina su pristupačna osetljiva mesta; a kako oči ne dolaze u obzir, preostaju dakle nos i uši kao delovi, na koje se može uticati.

Kroz tu rupu u nosu Mulcachy je odmah provukao prsten od gvožđa. Kroz taj prsten provukao je duge vođice, koje zaslužuju to ime. Svaki nepokorni ispad mogao je kroz celi St. Eliasov dalji život čovek uvek sprečiti na taj način, što je držao duge vođice.
Njegova sudbina beše zapečaćena i određena. Zauvek, dokle god bude živio i disao, on će biti zatvorenik i rob užeta u prstenu njegovog nosa. (str. 222)

***

Baš toga je dana Harris Collins prodao dragocen savet nekom vlasniku lavova, koji ga je nužno trebao. (...)
- Ovi će lavovi živeti još mnogo godina, jer su naučili na sužanjstvo - tumačio je Collins. - Ako uložite novac u mlade lavove, izlažete se velikoj opasnosti. A možete lepo nastaviti tu majstoriju sa starima. Jedino što morate učiniti, jeste, da poslušate moj savjet ...
(...)
- Pustite struju u kavez - reče Collins.
Isprva taj čovek nije mogao razumeti, ali ubrzo mu je počelo svitati.
- Vi mislite ... ?
- Baš to - potvrdi Collins. - I nitko to ne mora opaziti. Obične će baterije biti sasvim dovoljne. Možete ih lepo smestiti ispod kaveza.
Kad bude spremna, Isidora će morati samo stati na dugme; a kad struja prođe kroz njihove noge, ako onda ne budu skakali i nadjačali orkestar, ne samo da mi ne morate platiti tri stotine, nego ću vam ja još dati tri stotine. Znam ja to. Video sam, kako se to radi, i nikad bez uspeha. To je upravo tako, kao da plešu na crvenoj usijanoj peći. Oni skaču u vazduh i uvek, kad se dočekaju na noge, oprže ih.
- Ali na to ćete ih morati polako privikavati - opomenu ga Collins. - Pokazat ću vam, kako ćete to učiniti. Prvo pustite slabu struju, a onda prema kraju predstave sve jaču i jaču. Na to se neće nikada priviknuti. Dokle god budu živeli, plesaće isto tako živo kao i prvi put. (str. 189)

| Homepage | Vegetarijanstvo | Lov | Kampanje | Ekologija |
| Prava životinja | Vesti | Krzno | Cirkus | Udruženje | Vivisekcija |
| Internet pregled | Forum diskusije | Anketa | Poezija i pesme |
| Linkovi | Razglednice | Misli velikih ljudi | Video kasete |